Exhibition, Interview, News
Olivera Parlić: Jedinstveno ojačano biće
01.09.2022
Aleksandra Lazar |
Posle usporenog tempa uslovljenog pandemijom, Wiener Art kolekcija sa velikim zadovoljstvom nastavlja program akvizicija radova savremenog umetničkog stvaralaštva. U okviru predstavljanja novih akvizicija otvaramo prostor za razgovore sa umetnicima u vezi sa njihovom praksom i iskustvima.
Prvi takav razgovor vodili smo sa Dr Oliverom Parlić povodom ovogodišnje akvizicije dva značajna rada iz njenog opusa, Marble Balls (2007) i Lab II (2009). Dva ranija rada iz višegodišnjeg stvaralaštva Olivere Parlić, oni čine prekretnicu u njenom stvaralaštvu. Izvan striktnih domena arhitekture, skulpture ili instalacije, Marble Balls i Lab II iniciraju prostorno-vremenska iskustva koja imaju za polazište odnose telesnosti, uzimajući površinu tela kao granično, rastegljivo polje podložno promenama (širenje, skupljanje, rastezanje, utapanje) i entropiji (rastakanje, sedimentacija, pucanje, raspad). Parlić Karajanković poziva da radovi budu dotaknuti, što traži posebnu vrstu taktilne pažnje i delikatnosti od posmatrača.
U svom odnosu prema balansu i tenziji ove meke celine sadrže kompleksno nasleđe konstruktivizma (Naum Gabo, Linearna konstrukcija Br.2, 1970) i neokonkretizma (Hélio Oiticica, Parangolés iz 1970-tih, Lygia Clark, Máscara abismo, 1968), dijaloški odnos sa antropomorfičnim instalacijama Ernesta Neta (Labióides, 1996, Ovalóides, 1998, Humanóides, 2001) ili skulptoralno prožimanje tkanja i tkiva srodno radovima Louise Borgeois i Ani Albers, koji su pronašli svoj radikalni odjek u radu Xandre Ibarra ( Laughing nude, 1998).
Koristeći materijale kao što je baršun, najlonske čarape, staklo, metal, obojene tečnosti, metal, svileni gajtani i grubi konopci, konjska dlaka i slično, Olivera Parlić sublimira iskustvo tela kao poetiku prostora, paradoks koji Gaston Bašlar opisuje kao intimnu prostornost (intimate immensity) u kojoj fantomska, ručno oblikovana voluminoznost rascvetava telo kao anatomiju vremena ili kao poroznu komunikativnu membranu sa mogućnošću zaceljenja i regeneracije organskog i iskustvenog, tkiva i sećanja. Marble Balls i Lab II ukazuju na iskustvo tela kao fragmentarno, multidirekcionalno i difuzno – mešavina živućih organa i prostetike, aparatus koji održava ili stimuliše, dok tečnost i vazduh sugerišu atmosferu intercelularnih odnosa – praznine ispunjene osobenim magnetizmima.
Razgovor vodila Aleksandra Lazar.
AL: Olivera, spomenule smo u razgovoru Louise Bourgeois, koja ove godine ima retrospektivu radova rađenih u mekim materijalima iz devete decenije života pod nazivom “Tkano dete” u Hejvord galeriji u Londonu i Gropius Bau u Berlinu. Pre svega, interesantno mi je pitanje vaših srodnih metodologija, ne samo u sličnom odnosu prema materijalu već i prema podsvesnom i nesvesnom. Kod Bourgeois teme su zaokupljene traumom i sećanjem i služe kao metafore psiholoških stanja. Čime se, u opštim crtama, bave tvoji radovi?
OP: Pored navedenog, rekla bih da je jedan od centralnih motiva i vera u mogućnost popravljanja. U toj tački se umetnička metodologija, odnos prema materijalu ali i tema i značenje rada presecaju. Telo, kao prva i poslednja linija odbrane ali i susreta sa drugim jeste važna, rekla bih čak osnovna tačka oslonca.
AL: Korišćenje mekih materijala, kompozitnih struktura i metoda fabrikacije (šivenje) i objekata iz tradicionalno ženskih prostora (činije za supu, budoarske stolice) odavno postoji u tvom radu. Možeš li reći malo više o tome? Kada je počelo tvoje bavljenje atipičnim materijalima? Gde ih pronalaziš i da li odmah prepoznaješ njihov potencijal za svoj umetnički rad, ili počinješ od koncepta i onda tražiš odgovarajuće teksture i rešenja?
OP: Odgovoriću precizno na postavljeno pitanje kada? Započinje u onome trenutku kada sam osvestila da promišljanje oblika, formi i njihovih relacija prema prostoru jeste u osnovi skulptorske problematike i da isključivi izbor između nekolicine materijala jeste dogmatski pristup. Sam izbor specifičnih materijala i predmeta, dolazio je iz neke vrste magnetizma, zaljubljenosti ili intuitivnog odabira. Kako god to nazvali, uvek se post festum ispostavljalo da su dati predmeti već imali neki višak ili možda „prtljag“ značenja a u materijalnom smislu posedovali su širok dijapazon oblikovnih mogućnosti. Postoje umetnici koji smisle/konceptualizuju rad, a potom ga pravolinijski realizuju. To mi je potpuno strano kao postupak. Radovi nastaju korak po korak, iz razgovora sa odabranim predmetom ili materijalom, potom kroz praktičan rad, koji se zasniva i na probama i različitim pokušajima. Nakon toga mi je jasnije i problemsko polje pa prema tome i usmeravam i dalje istraživanje i bavljenje. Prvenstvo, u nizu koraka dajem praktičnom, ono ima veći istraživački „cug“. Prvi pogled, je pogled u mrak i tminu. Ne u nekom vrednosnom smislu, već kao potreba da se osvetli prisustvo sila koje deluju na nas. U obrnutom slučaju, kada ideja prethodi radu, velika je verovatnoća da rad sklizne u ilustraciju neke teorijski zasnovane ideje. Zaljubim se u neke filozofske ideje, ali ne radim ništa sa njima, čekam da zaljubljenost prođe i da se one integrišu u iskustvo. Istaživački postupak, onaj njegov deo koji nije praktičan rad, u stvari, pripada svakodnevnom životu, neka vrsta radoznalosti koja me natera da u knjižari posegnem baš za određenom knjigom. Rezultat, tj. ishodište rada je ponekad i za mene nepoznanica, ali valjda je tako bolje, umetnost bi trebalo da nam ponudi novo iskustvo, ono što do sada nismo znali, ili barem novi ugao sagledavanja nečeg poznatog.
AL: Hibridna strategija radova prisutna je i u medijumu (objekat je ujedno i prostorna instalacija, zadržavajući i aktivnu i pasivnu ulogu) i u materijalu, ali i kao pristup konstruktu ženskog iskustva rastegnutog između organskog i artificijelnog. Šta nam poručuje ova haptička senzacija čulnog iskustva mekih materijala i hladnog mermera, fragmentiranog ženskog tela i laboratorijskih posuda? Kuda nas vode ove oscilacije između telesnog i geometrijsko-artificijelnog?
OP: Ne bih da specifikujem koji sloj rada će biti dominantan, pošto postavke rada vrlo često funkcionišu i kao ravnopravne kontradiktornosti, koje proizvode neku vrstu trenja, najčešće kao postavljeno pitanje koje traži odgovor. Najčešće i kad nam se čini da su stvari poznate i neupitne, prisutan je nagovor da se promišlja, opet i ponovo. Umesto na pitanje kuda vode, bliže mi je da odgovorim na to šta/kako rade ove oscilacije između telesnog i geometrijsko-artificijelnog. Drugim rečima, cilj/odredište je gotovo utopijsko mesto, van dosega. Proces ili putovanje/lutanje ponudi šire uvide i iskustvo. Ono što sa sigurnošću mogu reći jeste da se propituje odnos čoveka i predmeta, tačnije proces otuđenja, koji u svojoj krajnjoj instanci između ostalog ima svođenje čoveka na stvar/objekat. Hibridizacija kao postupak jeste uvek uzbudljiva mogućnost da se principi transformacije, prozirnosti, poroznosti i mimikrije istraže. Oni me uvek iznova provociraju.
AL: Marble Balls i Lab II su dva rada specifična po karakterističnom korišćenju crvenih ženskih čarapa, korišćenih tako da izbegavaju kategorizirajući i objektivizirajući pogled. Umnožene, fragmentirane, raslojene one ne nastupaju kao amputirani fragmenti tela već naprotiv, kao jedinstveno ojačano biće. Oba poseduju kretanje ka nadole, i u tom smislu podležu gravitaciji, za koju navodiš da je jedno od primarnih svojstava instalacije. Ali dok Marble Balls imaju tu disproporcionalnu težinu, teret koji ih vuče naniže, stičem utisak da Lab IIsvojevoljno raste prema tlu, kao korenje ili ispitujući prsti nekog organizma. Crvena tečnost koja se taloži u laboratorijskim posudama deluje kao hrana ili kao podmladak ovog ambivalentnog stvorenja. Kako se arhetipi prisutni u oba ova rada menjaju i problematizuju? Ja tu vidim svašta – pramajku, korenje stabla, Arahne-pletilju, gnezdo, košnicu. Rubedo (lat. crveno) nosi simboliku muškog aspekta (volatilni, promenljivi element vatre, boje koja simbolički predstavlja zlato) ali jasna je i konekcija sa ženskim aspektom, posebno asocirajući na radove Kiki Smith (mislim na skulpturu Voz iz 1993. gde crvene perle simbolizuju menstrualnu krv). Šta još možemo da očitamo u ovim radovima?
OP: Hvala ti na ovom uvodnom opisu radova, sažeto a veoma sadržajno i lepo viđenje, u tom iskazu, sadržana je suština: uprkos svemu što mu je urađeno i čemu je bilo izloženo, pojavljuje se jedinstveno ojačano biće…
Ova dva rada bismo mogli posmatrati i kao dva stadijuma, Marble Balls, u kome je dominantna sila gravitacije, nudi iako atraktivan, ipak prizor rekla bih podmukle pasivnosti u kome je jedini „rad“ i mogućnost delovanja dodeljen mermernim kuglama. Čarape, poput druge kože vise, njihov oblik je deformisan težinom kugli – to je slika nemoći, nemogućnosti da se „stoji na svojim nogama“. Drugi rad Lab II, iako razapet na zidu, čini se da ima svoju volju, rekla bih da je prethodni rad/stadijum preduslov rasta/granjanja drugog rada. U tom smislu oni otelotvoruju iskustvo prevazilaženja traume i moju veru da to jeste putanja. Uraditi nešto sa onim što imamo, iako nam se čini da je to ništavan materijal (i u fizičkom i duhovnom smislu) daje šansu transformaciji: od pasivnog objekta, koji trpi, do bića koje ima mogućnost samoobnavljanja i rasta. Način na koji ovi radovi naseljavaju prostor u velikoj meri nagoveštavaju te procese. Lab IIposeduje tu ambivalentnost, gde se fizičkoj realnosti sile gravitacije, suprotstavlja simbolika rasta drvolike, korenske strukture, čije se gradivne supstance kreću naviše. Sadržaji i nagoveštaji koje si pomenula, pre markiraju to polje iz kog rad nastaje, nego što dosledno prate mitsku ili arhetipsku strukturu, koji jesu tačke oslonca. U tom smilu rad Lab II je otvoren sistem, nikada ga nije moguće postaviti na identičan način, već svaki put on poseduje neku varijaciju. Nesumljiva je veza sa ženskim identitetom, odnosom prema telu, ali težište ovoga rada je na procesu i transformaciji ka jedinstvenom biću. Takođe on, nadam se detektuje dvostruku prirodu žene, onaj jedan aspekt koji je datost i drugi, koji može biti društveno oblikovan. Neminovno, mi i jesmo testo koje modeluje okruženje, ali takođe postoji i prostor lične odgovornosti.
AL: Tvoji radovi već na prvi pogled pripadaju sferi objekata koja istražuje polja ludičke spoznaje sveta (biomorfne strukture Ernesta Neta koje naglašavaju uzajamnu povezanost sveta) ali i vrlo vitalnoj geneologiji ženske skulpture: efemerni radovi u lateksu, konoplji, vosku Eve Hese i Kiki Smit, fragmentirani eksperimenti Kornelije Parker, meka tela Sare Lukas, barijere roda Rozane Robertson… Koliko je za tebe značajno, ako ti je uopšte značajno, pripadanje i proširivanje polja ženske skulpture? Da li ih vidiš kao katalizatore za svoj rad? I da li tvoj rad navodi druge da pronalaze ove spojnice, usvajaju krhkost i promenjivost, humor bez pompe koji je karakterističan za ne-mačo stvaralaštvo?
OP: Značajno mi je sve što se u umetničkom stvaranju opire definiciji. Pa tako i jednom definisano da je skulptura čvrsta, uspravna, forma od potentnih materijala (metal, kamen) izostavila je čitav jedan spektar izražajnih plastičkih mogućnosti, koji pružaju drugi materijali. U tom smislu ovo proširenje je uklonilo slepu mrlju u prepoznavanju svih onih psiholoških stanja, osećanja koja dolaze iz ženskog iskustva i iskustva drugosti. Bilo bi mi drago, a usuđujem se da primetim i da ima znakova prepoznavanja, kao neka vrsta međusobnog ohrabrenja ili podrške. Ne znam da li je to čudno poređenje, ali u tim susretima osećam neku vrstu porodičnog povezivanja, koja jeste dominantno neka sestrinska linija, ali ne isključuje ni druge relacije.
AL: Fantastična tela, hibridi, alegorijske i (al)hemijske transformacije su tema ovogodišnjeg 59. Venecijanskog bijenala “Mleko snova” zasnovanog na knjizi nadrealističke umetnice Leonore Karington. Po rečima kustoskinje Bijenala Ćećilije Alemani, ova tema odslikava vreme u kome živimo, metamorfoze individualno-biološkog i kolektivno-društvenog tela, naših odnosa s prirodom i tehnologijama.
Ovo me je navelo narazmišljanje o jednoj drugoj vrsti promena sa kojima se u ovolikoj meri nismo susreli još od sedamnaestog veka, a to su promene u odnosima između umetnosti, prirodnih nauka i tehnologije, ili preciznije između ekstrovertnih i introvertnih filozofsko-naučnih tradicija. Alhemija, nastala kao spoj znanja racionalne filozofije pre-Sokratovske Grčke, Egipatske tehnologije i Mesopotamske astrologije, predstavlja pokušaj povezivanja ideja o prirodi, materiji, prostoru i vremenu putem eksperimenata čija je priroda pre svega empirijska, ali i ukorenjena u podsvesnom. Nijanse ovih eksperimenta nalazimo u umetnosti nadrealizma, posebno Latinske Amerike i Centralne Evrope, ali i u skorijim teorijama evolucije simbiogeneze (kod Lynn Margulis i drugih). Gde se tvoji radovi nalaze na ovom spektru? Na čemu trenutno baziraš svoja istraživanja, šta te inspiriše?
OP: U toj realnoj potrebi da zaronimo i raspetljamo klupko postojanja, specijalizacija ili razdvajanje svega je u jednom trenutku dovela do nepodnošljive fragmentiranosti. Putanja koja bi opet objedinila i vratila celovitost biću jeste ono što me interesuje. Zvuči dosta ambiciozno, skoro pa kao novi krug ludila – nastojanje da se svi delići sklope u celinu. Neprijemčiva sam za zatvorene sisteme, te u tom smislu, alhemijska paralela u radu Lab II zasniva se na onom alhemijskom aspektu koji u mračan prostor projektuje nesvesne sadržaje. Osvetljavanje mračnog mračnim. Tu vrstu literature ne čitam sistematično i posvećeno, više se kroz materiju i građu krećem kao voda, kad naiđem na putanju ja prođem, te su shodno tome i ti uplivi fragmentarni. I često više potvrda onoga što sam već naslućivala. Nadrealistički eksperimenti su mi bliski baš zbog te zainteresovanosti za podsvest i nesvesno. Prethodno sam navela neke principe koji su svojstva materijalnog sveta ali su zahvalni i za predstavljanje psiholoških stanja ili procesa, oni su uvek u mom fokusu, zapravo optika kroz koju posmatram svet. Takođe, neuhvatljivi prostor nevidljivog i vidljivog, materijalnog i duhovnog, koji rekla bih nije fiksirana tačka ili linija. Konkretnije, moj pogled je usmeren ka svim onim ne tako vidljivim pojavama koje egzistiraju nasuprot talasa koji svoje ishodište imaju ili u hype-u ili u agendama, a mogle bi se imenovati kao prostor slepe mrlje savremenosti.
