Dei Leči (Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov)

U doba dominacije umetnosti socijalističkog realizma, pesnici i umetnici Bora Vitorac (Novi Sad 1940-2020) i Dragoljub Pavlov (Novi Sad, 1940) sprovode višegodišnju praksu vaninstitucionalnih, spontanih akcija i intervencija ("kalambura"), provocirajući prolaznike uz povik Dei Leči (ide čile – čilager, stariji čovek), nakon čega sledi zauzimanje poze dokumentovane foto-aparatom. Pioniri ranog akcionizma i inicijalnog performansa u periodu od 1957-1965, Dei Leči stvaraju praksu koja se može sagledati tek u kontekstu razvoja umetnosti šezdesetih i sedamdesetih godina sa probojem akcione umetnosti i performansa u svetu. Originalni negativi su izgubljeni. Materijal je sačuvan na originalnim fotografijama iz vremena izvođenja radova (vintage prints) koje su za umetnike izradile fotografske radnje na formatu 6 x 9 cm ili 9 x 14 cm. Deset fotografija Dei Leči uvršteno je 2016. u Muzej moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), iste godine kada je Wiener Art kolekcija uvrstila 32 rada u svoju zbirku.

"Nakon 1965. oni prestaju s tom vrstom aktivnosti ali se povremeno javljaju u časopisima kao pesnici, dok su fotografske prikaze ranih uličnih i drugih delovanja u slobodnom prostoru koristili kao ilustracije za pesme. Pritom, Bora Vitorac je sve vreme negovao i jedan poseban crtačko/akvarelističko/slikarski program dnevničkog karaktera – s obzirom na to da je rađen za lične a ne za izlagačke potrebe. Neambicioznost ovog programa može se pravdati i neuklapanjem u profil i potrebe tadašnje scene tako da će Bora Vitorac tek odnedavno koristiti svoju crtačku produkciju ali ne kao izložbeno/izlagačko predstavljanje već kao materijal za performans izveden radi podrške osnivanju novog Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Dok je Dragan Pavlov sve vreme nakon perioda akcionizma razvijao diskretno bavljenje poezijom. Najzad, obojica će izvesno vreme biti prepoznati isključivo kao pesnici." (Slavko Timotijević, iz publikacije Dei Leči Radovi/Works 1957/1965. izdavač MSUV, 2015.)

"Počeli smo sasvim spontano, gotovo nesvesno, ne pretendujući uopšte na to da se na taj način bavimo nekom umetnošću, a pogotovo ne performansom, jer, iskreno, nismo ni znali da to uopšte postoji. Uostalom, tada za performans nije čuo niko ni od naših istoričara umetnosti, a kako bismo mi, gimnazijalci? U početku je to zapravo bila dečačka igra, neka vrsta mladalačkog, adolescentskog bunta. Recimo, začikavaš nekoga na ulici, pa pobegneš. Ili bauljamo četvoronoške preko tramvajskih šina, kako bismo na sebe skrenuli pažnju i šokirali ili zasmejali prisutne, i uspevali smo u tome. Mi smo te svoje akcije tada zvali "kalamburi". Na neki način, nismo ni znali šta to zaista radimo, ali smo uvideli da je zanimljivo i drugačije. Zato smo i odlučili da sve to fotografišemo" — Bora Vitorac.

DEI LEČI

Bora Vitorac / Dragoljub Pavlov
Inicijalni performans u Novom Sadu

(1957 – 1965)

Otkriće arhivske foto-dokumentacije o ranim primerima prakse inicijalnog performansa, autora Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, moguće je, u kontekstu razvoja umetničkih ideja šezdesetih i sedamdesetih godina u Novom Sadu i Vojvodini, sagledati kao prvorazredan događaj.

Preko četrdeset crno-belih fotografija, nakon skoro pola veka od nastanka, svedoče o postojanju višegodišnje prakse uličnih akcija, intervencija u urbanim i ruralnim prostorima, parateatra, režiranih i nerežiranih događanja, omaža poznatim umetničkim delima i autorima, začecima body-arta i hepeninga, na tragu izjednačavanja i spajanja života i umetnosti.

Svakako da su Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov, u vremenu dominacije umetnosti socijalističkog realizma, delovali u potpunoj anonimnosti, kao apsolutna margina. Tim pre što se radilo o veoma mladim ljudima. Njihov rad nije bio namenjen galerijama i drugim javnim prostorima, predviđenim za objavu neke umetničke prakse. Oni su se ponašali spontano, neposredno, uz geslo Dei leči! (Ide čile! – stariji čovek – čilager) nakon čega bi sledila pantomima, zauzimanje "poze".

Ta praksa, nastala u znaku gesla "zapanjiti građanina", burlesknih jurnjava, basterkitonovske sleđenosti, parodije na malograđanski kič, iskazala se kasnije kao svojevrsna prethodnica, "mentalna matrica" umetničkih provokacija grupa Januar/Februar, KÔD i (obrnuto) E, unutar oficijelnih sistema kulturnih ustanova.

Svoju svest o socijalnoj sredini (u atmosferi posleratnog siromaštva, parola o "obnovi i izgradnji"), ovi autori iskazali su ulazeći u igru samim svojim životima. U duhu lokalne tradicije oni su se, najčešće u ambijentu stare gradske arhitekture u kvartu oko zdanja Matice srpske, "egečili", "prdačili", ponašali, pokušavajući da se izdvoje, da izađu iz sopstvene senke, prikažu sebe i svoj osećaj sveta i postojanja.

Slušali su stari džez, Koulmana Hokinsa, Sidni Bišea, Oliver Kinga, gledali filmove Čarli Čaplina i Bastera Kitona, ali i Sergeja Ejzenštajna, Karla Drejera, Žana Vigoa, Marsela Karnea, Vitoria De Sike. Poznavali su slikarstvo Sezana, Utrila, Tuluz-Lotreka, Paula Klea, divili se pariskim pantomimičarima, braći Žak.

Svoja "događanja" priređivali su za slučajne prolaznike, ali i za sebe same i bili svesni da to što čine ima neko više, "umetničko" značenje, na šta upućuje činjenica da su sve te "prizore" zabeležili na fotografiji. Mnogo toga ipak nije sačuvano kao foto-dokument, na primer, ono ležerno igranje karata na snegu u Dunavskom parku ili pretrčavanje ulice "po četvoronoške".

Nakon 1965. godine njihov vitalizam je zamro, a duh tog ranog "akcionizma" sublimisali su poezijom neobičnih metafizičkih evokacija. Kao prateće senke tog pesništva neke od fotografija objavljene su u časopisu Polja, u sam osvit novosadskog avangardizma.

U saznajnom smislu, Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov kontemplirari su sopstveno vreme u ime čitave jedne generacije. U sveopštoj ideološkoj represiji oni su objavili pravo na "drugost", a ove fotografije danas svedoče da su bili u "kostimu svoga doba" i da njihova duhovnost i danas zrači.

Jedne do minulih večeri, dok sam se automobilom vraćao kući, pod farovima se ukazao potresan prizor: neki dečak je ležao na putu, pokrivajući rukama glavu, dok su ga desetak vršnjaka nemilosrdno udarali nogama. Naglo sam prikočio, grupa nasilnika se razmakla, a žrtva se teško pridigla i hramajući udaljila. Uznemiren i zaprepašćen, parkirao sam, a onda krenuo u tamu, u kojoj su nestali. Na uglu, grupa je veselo žagorila, a među njima ponajviše onaj “izudarani”.

Signum temporis, znaci vremena.
Performans naših dana.
       

Vujica Rešin Tucić, Art Magazin, 2007.