News
Lepotica u pripravnosti. Viđenje radova Aleksandre Kovačević i Ivane Ivković u sklopu Wiener Art kolekcije
13.06.2023
Tekst: Natalija Paunić |
U srpskom jeziku postoji jedna kolokvijalna fraza koja se koristi da opiše stepen pijanstva ili druge vrste omamljenosti: “rastavila sam se od života”. Ovaj izraz komunicira ideju namerne intoksikacije, gde se subjekat rastavlja od svesti i pravi pauzu od realnosti. Kad ove pauze postanu previše duge ili deluju isuviše dobro, realnost postane nepodnošljiva i život ne ostavlja mnogo mogućnosti za pomirenje: ljudi počnu da se, ritualno, rastavljaju od života, i život ih više ne želi nazad. Ovo stvara jedan balon koji pluta paralelno sa glavnim tokom realnosti koju smo se svi složili, kolektivno kao društvo, da zovemo “život”; balon neke druge vrste postojanja koje se smatra neprikladnim, najviše zato što jednostavno nije pristupačno racionalnom umu. Stoga, ova fraza je zapravo vrlo deskriptivna i tačna.
Uvodim ovu frazu i ovaj balon u tekst u pokušaju da aludiram na tihu podelu domaće scene u prvim dekadama 21. veka, koju sama razumem kao reakciju na lokalni kulturni kontekst. Rastavljanje od “života” takođe možemo videti i kao prkos protiv zamora, i ta rečenica se ne mora odnositi na alkohol, drogu ili druge opijate. Mogla bi jednostavno da znači: rastavljanje od mejnstrima; rastavljanje od poznatog; i u slučaju srpske savremene scene, razilaženje s patrijarhalnim kanonom.
Među radovima Wiener Art kolekcije posvećene srpskoj umetnosti, postoji jedna dobra ilustracija za ovo: “Buđenje (iz ciklusa Snežanin veliki uspeh)” umetnice Aleksandre Kovačević (2015, akril na platnu). Slika prikazuje poznatu Dizni figuru, Snežanu, kako se budi iz sna, okružena plavim pticama koje pripadaju jednom drugom virtuelnom svetu i vremenu (Tviter). Kako sam i sama iz iste generacije kao Aleksandra, nemam nameru da previše govorim o načinu na koji je Dizni industrija oblikovala naše mlade ženske živote u devedesetim, jer je ova priča relativno poznata: naša formativna očekivanja od prilika, ljudi i partnera u životu prisutna su u slikama Aurore, Snežane, Pepeljuge i ostalih. Portret žena iz ovih priča često podleže kritici, jer očigledno da taj portret ne oslikava ideju onog što bi moderna žena trebalo da bude (pritom, ta kritika često ne dolazi od žena samih, a tu ideju je dominantni društveni standard postepeno preinačio tako da pravi obavezu ženama da same privređuju, ali i da ostanu u okvirima svojih tradicionalnih rodnih uloga. U suprotnom, rizikuju da budu predmet sramoćenja). Zatim, nepostojanje pristanka ovih žena na odnose, koji su samo nagovešteni u Diznijevim filmovima ali su brutalno jasni u originalnim bajkama, očigledan je problem; ipak ni u to ne bih zalazila, čak iako ima veze s temama o kojima ovde govorim. Zar ne postoji još jedna moguća strana ovih priča, Snežane i Uspavane lepotice konkretno? Nije li takođe privilegija spavati, ugasiti svoj svesni um i ne buditi se, osim ako postoji jako dobar razlog za to? Ako ste pogledali bilo koji od ovih crtanih filmova, sećate se da je njihov poziv na buđenje bila prava ljubav, iliti, određeni princ. Radije bih, dakle, preispitala šta princ zaista predstavlja ovde — a u Aleksandrinom radu, ovaj princ je zamenjen internetom, još jedna moguća tema nekog drugog teksta. Šta je to što daje ovom čoveku hrabrost, da ne kažem smelost, ili samo ideju, da je on zaista nosilac atributa kao što je “prava ljubav”, “onaj pravi”?
U Uspavanoj lepotici, Aurora pominje da je sanjala princa Filipa, dok zajedno pevaju i igraju u šumi. U zapletu priče, ona ponovo zaspiva (nakon uboda na vreteno) i, vrlo moguće, sanja o princu. Šta ako je njihov prvi susret u šumi, čak možda i ceo njen život s vilama, takođe i sve vreme bio san? Da li ova priča možda ne ide linearno? Da li se Aurora rastavila od života na početku ili pre nego što je film počeo, i onda sanjala toliko snažno i uporno da je stvorila princa koji ubija zmajeve, okreće svetove i vraća živote, koji je očigledno bio dovoljan razlog da se ona probudi (da se opet sastane sa životom)? Da li je zapravo ona narator priče sve vreme — kao što neki doživljavaju Penelopu u Odiseji? Ili je taj narator bio princ? Ili je princeza bila toliko umorna od stvaranja, da je uzela prvo što je mogla da dobije? Dizni bi možda znao, možda i ne, nema načina da to iskomuniciramo. Postoji prostor među nama, prostor lebdeće disocijacije — baš kao što postoji prostor između realnosti i sna, između “života” i one druge stvari.
Da odgovorim sama sebi: to što princ ima hrabrosti da misli sve što misli nije začuđujuće. Patrijarhalno društvo podiže dečake tako da ne preispituju svoje odluke previše. I did it my way, što bu rekao Frenk Sinatra i brojne generacije dečaka na karaokama, čak i danas. Ipak, Aleksandrin rad nas upoznaje sa mogućnošću da, možda, Snežana takođe dobija ono što hoće. Nismo nikad saznali šta je ona sanjala. Možda je san, kao metafora, samo jedno mesto u koje patrijarhat ne može da uđe, jer ga ne može racionalizovati. Najbolje što može da uradi je da ga proda (kroz Diznijeve filmove, reklame, agente za nekretnine, ili čak i umetnost), ali samo ako rastavi snove od života. Živeti svoj san podrazumeva stalno jurenje, što je očigledno dobra marketinška strategija, ali je i opasno oružje koje snove predstavlja kao trivijalne. Ako zamislimo život kao ravan postojanja, socijalizacije i rada kako ga znamo, sanjanje je možda na njegovoj drugoj strani, na onoj kojoj ne možemo da pristupimo na komandu. To je svet u kom je više od onog što znamo moguće.
Često u tekstovima koje pišem pominjem da je izmisliti novo mesto i novu realnost jedan duboko feministički gest (i, ponovo ista referenca, još jednom predlažem svakom ko nije, da pročita Smeh meduze od Elen Siksu). Jezik, reči, gramatika, način na koji pišemo i na koji se izražavamo: sve ove stvari pripadaju patrijarhatu, u kom postoje danas. Stvoriti nove svetove i nove reči, izbeći mačistički nagon smrti i zauzeti prostor koji je manje poznat: to je ženska energija.
Ovo me navodi da spomenem još jednu umetnicu iz kolekcije, sa kojom sam već nekoliko puta sarađivala. Ivana Ivković je brilijantni stvaralac svetova u ovom smislu, čak i dok koristi jezik koji jeste potekao iz patrijarhata, jezik koji svi razumemo, koji podrazumeva gledanje, viđenje i pokazivanje. Kreirajući svoje mise en scène situacije za žive i veoma stvarne likove, Ivana podvlači letargičnu nežnost muške figure u današnjem svetu. Radovi uključuju muškarce iz stvarnog života (da stavim sve ovo u kontekst), a ne glumce ili performere, u uloge koje sve deluju slično u smislu da uloge, zapravo, nema. Ipak, njena namera ovde nije da umanjuje ili kritikuje muškarce. Naprotiv, ona radi nešto mnogo važnije, a to je aktivno razumevanje da su muškarci takođe žrtve ovog sistema. Da citiram Grdanu iz Uspavane lepotice, koja sa ironijom kaže: “Prinče Filipe, čemu takva melanholija? Čudesna budućnost leži pred tobom. Tobom, suđenim herojem koji pretvara bajku u stvarnost”: važno je razumeti da muškarci, takođe, imaju pravo da ne učestvuju u takvoj stvarnosti.
Oni učestvuju u Ivaninim “snovima”. Ovo je neobična pojava za okruženje koje glorifikuje samozadovoljnu, rigoroznu i često kritičku, a uz to reakcionarnu umetnost, koja dolazi iz duboko tradicionalističkog pogleda na kulturu. S tim u vezi, Ivanin rad je često opisivan kao rad koji prebacuje pogled (gaze) iz muškog u ženski. Ipak, ja bih rekla da ovo nije tačno, jer opsesija objektifikacijom pripada patrijarhatu i heteronormativnom kapitalističkom sistemu, a ne ženama. Situacije koje ona pravi su simultano materijalne i efemerne, uključuju ljudsko telo, ali mu ne dozvoljavaju da bude zaista posedovano. U ovom gestu, nenapisanom i čistom bivanju, nerežiranom, već samo sugerisanom dešavanju, leži umetnost njenog rada. U tom smislu, zanimljivo je videti šta je Wiener art kolekcija izabrala iz njenog opusa. Pored crteža koji su bili deo veće instalacije u Savremenoj galeriji u Subotici, kolekcija je uvrstila audio instalaciju “Sumorna nedelja”, koja, pored drugih elemenata, uključuje “instrukcije umetnice”. Da li je to korak ka stvarnosti u kojoj balon deli prostor sa mejnstrimom?
Kako Ivana poziva realno da pređe na scenu i obrnuto, da scena dotakne realno, njen rad je savršen primer ovog spajanja, posebno ako razumemo scenu kao mesto gde se stvari događaju — ali ne stvarno. Intervencije koje se samo dese “na sceni” deluju mnogo manje opasno po postojeće strukture nego one intervencije koje nastupe sa jednakom determinisanošću stvarnosti. Isto važi i za snove, ako oni uopšte i mogu da budu shvaćeni kao pretnja stvarnom životu (ili su nas tako naučili). Na kraju bih se vratila na početak i na rad koji je započeo ovo razmišljanje. Pogledala bih ponovo Snežanu iz slike Aleksandre Kovačević. Da ne znamo kontekst crtanog filma, da li bismo bili sigurni da se Snežana budi iz sna, ili bi se “buđenje” odnosilo na neku drugu vrstu pobude? Bilo da je to plač, uzdah u ekstazi, trenutak između realnog i zamišljenog, ili čak scena iz rituala: žena na slici protestuje.
*
Natalija Paunić je kustoskinja i medijator savremene umetnosti, programska direktorka galerije Eugster II Belgrade, jedna od osnivača nomadskog kulturnog projekta Voždovačka galerija, kao i freelance autorka i osnivačica kritičke platforme Venus Filomena. Paunić je magistrirala arhitekturu na Univerzitetu u Beogradu (2014) i završila postdiplomske kustoske studije na Univerzitetu Goldsmiths u Londonu (2017), kao i radionice za umetničke medijatore u sklopu programa documenta 14 (Kassel, Helsinki, Bern 2017). Sarađivala je sa brojnim institucijama, kao što su Confluence institut za Inovaciju u arhitekturi i dizajnu, Pariz; Biennale Sessions, Venecija; Nacionalna galerija, Skoplje; Galeria e Bregdetit, Vlorë, Albanija; Kunsthaus Dresden, Nemačka (2022); British Council; LUX Moving Image Foundation, London (2020 and 2021); Public School for Architecture Brussels; EASA, Fredericia, Denmark; documenta 14, Kassel (2017); Bloomberg New Contemporaries u ICA London kroz program Goldsmiths + ICA Young (2016), i mnogim drugim.
Tekst Natalije Paunić “Lepotica u pripravnosti: Viđenje radova Aleksandre Kovačević i Ivane Ivković u sklopu Wiener Art kolekcije” objavljujemo u okviru ciklusa eseja istaknutih savremenih kustosa i istoričara umetnosti koji pišu o radovima iz Wiener Art kolekcije.
