Interview, News

Ivana Ivković, “Posle vas”

02.10.2021

Postmoderna opera Ivane Ivković“Posle Vas” premijerno se izvodi u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu od 17. septembra do 20. oktobra 2021.  “Posle Vas”, čiji je kustos Miroslav Karić, je višeslojni performans zasnovan na dramskom tekstu Jordana Cvetanovića i nadovezuje se na prethodna istraživanja Ivkovićeve na polju političkog, etičkog i simboličkog razmatranja biopolitike ženske percepcije i prostora, i scenskog izraza kao analitičkog metoda subjektivnog posmatranja uzročnog lanca emocija. Polazišna pitanja Kojoj je generaciji najteže posle tranzicije i raspada Jugoslavije ostaju bez odgovora, zamka sa više nepoznatih.

Ko su protagonisti / antagonisti u “Posle Vas”? Šta danas znači “generacija devedesetih”? Simptomatično, gotovo sinhrono sa premijernom izložbom “Sedam Smrti” Marine Abramović u galeriji Lisson u Londonu, gde Abramović povlači intimne paralele sa životom i stvaralaštvom operske dive Marije Kalas kroz alegorijski high art dreg, Ivkovićeva se fokusira na generaciju devedesetih, čiji su muzički lajtmotivi populistički zvuk naroda koji sagoreva (Rambo Amadeus). Okvir scene Salona poslužio je kao simbolički prostor, mesto želje i polazna tačka za performans u trajanju, retorička mašina raznih fragmenata post-istorijskih, van-teatarskih i svakako van-galerijskih tekstova koji najzad pronalaze svoje mesto.

Etika asimetrije Drugog, diskurs o različitim polaznim tačkama indeksacije polja moći koji se svake decenije iznova vraća kroz razmatranja postfeminizma, kolonijalnih, identitetskih, kvir i trans studija, black lives matter i gerilskih ratova kulturne devolucije, bavi se ovde generacijom koja je odrastala devedesetih, njihovim subjektivnim prostorima, političkim konotacijama koje su obeležile njihovo odrastanje, globalni položaj građana drugog reda “oslobođenih” kroz performans nacionalne države – po sebi medijski, politički i vojni dreg – simbolički predstavljenih kroz ekstatično kolektivno telo koje peva.

Razgovor vodila Aleksandra Lazar, kustos Wiener Art kolekcije. Fotografije: Ivan Zupanc, Bojana Janjić 2021.

Ivan Zupanc © 2021.

Aleksandra Lazar: Ivana, još jednom čestitam tebi i celokupnom timu na uspešno otvorenoj izložbi. Šta predstavlja Posle Vas? Ko su to MI a ko ONI?

Ivana Ivković: “Posle Vas” je dinamična izložba o godinama tranzicije i velikih promena započetih devedesetih, o slomu sistema vrednosti, kompleksnim i izazovnim procesima koji i dalje traju, o nama svima koji smo kroz sve to prolazili i još uvek prolazimo. “Posle Vas” je orkestrirano, horsko višeglasje nemira, želja, sumnji, pitanja, konfuzija, produkt dugogodišnjeg osluškivanja sredine u kojoj živim kao i sebe u tom kontekstu. “Posle Vas” je o potrebi da se komunicira o stvarima koje neposredno utiču na našu svakodnevicu i onima koje su nas formirale, iz ovog sadašnjeg trenutka koji je, bar meni, zastrašujuć jer liči na predaju. “Posle Vas” je poziv na komunikaciju, potencijalan susret različitih generacija i njihovih pogleda. “Posle Vas” je o (preuzimanju) odgovornosti, odnosu prema životu, zaostavštinama, nasleđu, budućnosti, o ličnim odlukama i savestima. U zavisnosti od odraza u Posle Vas ogledalu, Mi i Oni možemo biti jedno isto ili ne.

Sažeto, kustos izložbe Miroslav Karić, mudro kaže: “Koncipiran kao ambijent-metafora društvenih i ličnih proživljenosti vremena velikih promena, dubokih kriza, ideoloških konfuzija, vrednosnih potresa i naše još uvek prisutne dezorijentisanosti u hipnotišućem loop-u političkih promašaja i velikih nadanja Posle Vas je složen i neuhvatljiv u definicijama baš kao i vreme koje proba da sagleda i razume.”

Aleksandra Lazar: Tvoj dosadašnji rad karakteriše višemedijski participativni performans koji prolazi kroz postepene metamorfoze tokom trajanja izložbe. Imam utisak da je performans sada prešao iz tableaux vivant-a u postmoderni teatar — u smislu koji ga opisuje kao “nekonzistentnu zbirku grubo povezanih fragmenata koji pokazuju svoju posebnost, neuklopljenost i razliku” (Šuvaković), delo koje istovremeno pripada i teatru i filmu i likovnim umetnostima i muzici.  Kakve si pomake napravila u odnosu na prethodne radove, kao što je “In Him We Trust” (Bitef, 2020) ili “Linije, Redovi, Kolone” (56. Oktobarski salon, 2018)?  Kako si pristupila struktuiranju ovog dela? Koja su polazišta i problematike kojima se ovde baviš?

Ivana Ivković: Odabravši situaciju filmskog seta i koristeći se simbolikom i elementima scene koja je u isto vreme i backstage, navodim publiku da u jednom ne/kontrolisanom haosu postane direktan učesnik u tom setu i upita sebe šta se ovde dešava: je li snimanje u toku ili oni samo probaju, da lovo neko režira? ili pazi snima se! – tačno kako smo se osećali svih ovih godina. Bilo mi je izuzetno važno da prostor organizujem tako da ne postoji nijedan pravac kretanja kroz ambijent koji je rezervisan samo za publiku što ne ostavlja mogućnost distanciranja i udara direktno, zbunjuje posmatrača koji možda neće imati vremena da napravi otklon dok ga kamere snimaju a glumci hodaju oko njega. Ova postavka ne nameće nijedno upakovano rešenje već uvlači svakog pojedinačno da se zapita o čemu se radi. Kao i u prethodnim radovima publika je učesnik samo što je sada to mnogo složenije i intenzivnije. Pored performansa u trajanju, u kom učestvuje četvoro glumaca koji su prisutni svakog radnog dana galerije što jeste pomak, i filmskog seta koji je aktivan ali ujedno tretiran i muzejski jer prikazuje istorijski razvoj tehnologije kroz pažljivo birane elemente, pozajmljene ili iznajmljene iz skoro svih fundusa kultur-medijskih instituacija, od RTS-a, Narodnog pozorišta, Akademskog filmskog centra, muzeja i magacina za iznajmljivanje rekvizita itd, važan deo postavke čini trokanalna video instalacija. Ova video instalacija zapravo služi kao vanvremenska kapsula iz koje se performeri obraćaju sami sebi i nama. Snimana je u istom delu galerije u kom se i projektuje što je bilo važno. Uz pomoć svetla tendenciozno smo potpuno izbeleli/ poništili zidove stvarajući efekat bestežinskog stanja ili etra čime se gubi granica virtuelnog i realnog prostora u kom su ti isti ljudi prisutni u sadašnjem trenutku. Glasovi koji dopiru iz video rada prepliću se sa onima koji su sad tu, u prostoru, a dva Jordanova teksta, jedan iz instalacije i drugi, glavni, po kom se izvodi performans, promišljeno komuniciraju jedan sa drugim.

Aleksandra Lazar: Soundscape, odnosno muzika u ambijentu Salona (i snimljena i izvedena uživo) ima posebnu ulogu. Kako si / ste pravili izbor muzike? Kako doživljavaš taj soundscape? Koje su pesme u pitanju, koji značaj imaju za tebe? Očekuješ li pomešane, možda traumatične reakcije publike?

Ivana Ivković: Soundscape je precizna reč, zvuk je bitan element ovog rada, funkcioniše kao vezivno tkivo, pejzažna površina u okviru koje se narativ razvija kroz šum, govor, ljudski glas, žamor i naravno pevanje. Muzika ne može da se posmatra odvojeno od teksta Jordana Cvetanovića sa kojim je saradnja bila od krucijalne važnosti. Pesme za video instalaciju izabrao je Jordan, a njih smo, između sebe, simbolično nazvali himnama. One nisu na prvu loptu asocirale na devedesete, više su nosile emocionalni potencijal i pogađale epicentar: “Beograd” od Vlade & Bajke i prijatelja, “Zmaj” od Bebi Dol i “Kralj kokaina” od grupe Moby Dick. Čitanje kompletnog Jordanovog teksta po kome se performans svakodnevno izvodi u galeriji, presecano je muzičkim deonicamaa te sam pesme birala zajedno sa pevačicom Oljom Njaradi kako bi njeno izvođenje bilo što autentičnije: još jednom Bebi Dol “Hajde da…”, “Olovna ruka” dens hit iz 90ih kao pandan “Kralju kokaina” i “Beograd spava” od grupe U škripcu koja se nadovezuje na prvu kompoziciju posvećenu ovom gradu. Zanimale su me reakcije publike na pesme,iako je jasno da ih tako specifično horsko izvođenje čini više komentarima, odvaja od samo muzičkog intermezza, unoseći nelagodu i iščašenost. Svaka od tih numera aktivira poznate transfere – ili neprijatnosti ili tuge i sentimenta pa zatim i nagle, neosnovane radosti, stanja na koja mnogi mogu da referišu sećajući se svog odrastanja ali i života u celini.

Ivan Zupanc © 2021.

Aleksandra Lazar: Deluje mi kao da u galeriji Salona stvaraš mikroklimu koja je hommage fenomenu Beograda devedesetih, specifični ujedno boemsko-kafanski i intimno-unutrašnji prostor. Zanima me tvoja interpretacija. Zbog čega si odlučila da preneseš tu atmosferu u Salon?

Ivana Ivković:  Prostor poseduje svoju mikroklimu i svakim danom to je sve jasnije. Sve je više posetilaca koji imaju potrebu da ostanu dugo, neki komentarišu kako im se ne izlazi, vraćaju se i iznova slušaju. I sama grad vidim drugačije kada iz intime “Posle Vas” izađem u “spoljni svet” kako su glumci već najpreciznije označili distinkciju između onoga u čemu su svaki dan i stvarnosti izvan. Bolno je do koje mere mi ova izložba sa tako zgusnutim performansom u trajanju, pokazuje lice grada, portrete ljudi, promene u zraku, arhitekturi, koje su, iako neminovnost, toliko drastične i teške jer se dešavaju van našeg uticaja, generičke. Letargičnost ovog trenutka, koja je verovatno i univerzalna, došla je skroz do izražaja, već dugo živimo u paralelnim stvarnostima. “Posle Vas” definitivno jeste i hommage fenomenu Beograda, njegovim promenama, smenama. Dugo sam čekala da izlažem u prostoru Salona MSUB-a i ovoj sam izložbi pristupila kao site-specific radu, bar je to moj intimni doživljaj. Salon je za mene, dok sam se pripremala se za Akademiju i studirala, imao status hrama umetnosti. Zbog toga je logično bilo da baš tu postavim ovakva pitanja. Namera mi je bila da unesem stvarni život i ljude, stvarni afterparty u prostor Salona. Jordanov tekst nosi sa sobom dekadenciju svakodnevice u formi kompilacije različitih intervjua, poznatih izjava, vesti, emisija a boemsko-kafanski preplet priče je tu prisutan kroz manir osluškivanja ekipe za susednim stolom.

Aleksandra Lazar: Spominješ afterparty; to me podseća na jedan za mene jako značajan rad nemačkog umetničkog dua Elmgreen & Dragset “Too Late”, gde je kompletan prostor galerije Victoria Miro u Londonu transformisan u povezane instalacije koje rekreiraju prostor napuštene zabave, sa idejom da se ukaže pažnja na nestajanje jedne forme društvene zajednice pojavom nametnutih sistema kontrole i prismotre, digitalne interakcije i džentrifikacije urbanih prostora. U pitanju je novembar 2008, udar globalne ekonomske krize, recesija i nestajanje dot com bubble-a i skoro svih alternativnih kreativnih prostora skoro preko noći. Sećam se ulaska u ovaj prostor kao u neku vrstu hrama / vremenske mašine u jedno neposredno i društveno juče iz jednog sasvim drugačijeg danas. Ali dok “Too Late” odzvanja poražavajućom tišinom, “Posle Vas” unosi žamor.

Ivana Ivković:  Pre svega, izuzetno mi je drago što si napravila ovakvu poveznicu. Mogu da kažem da se u potpunosti slažem, kao i sa većinom tvojih zapažanja o “Posle Vas”. Žamor je definitivno prisutan. Žamor smo postigli. A možda je to posledica jednog optimističnog stava. Takođe stiče se utisak vremenskog sudara koji se dešava konstantno, u loop-u… nema početka ni kraja. Iz žamora zgustnuto izgovorenih reči, preklapanja glasova, dve paralelne priče, povremene mikrofonije, usklika, pevanja, kratkih pauza i improvizovanih zvukova ponešto se zapravo i čuje, pa i zapamti.

Aleksandra Lazar: Reci mi nešto o ritualnom gestu u “Posle Vas”. Akteri su odeveni u belo unutar belog prostora koji vrši funkciju hrama i razlomljene scene; telo se koristi kao sredstvo direktnog ali skriptovanog izraza; prenos energije unutrašnjih stanja koristi reč, muziku, pokretnu sliku (institucije umetnosti modernizma, koje takođe doživljavaju preobražaj krajem dvadesetog veka); ekrani i ogledala takođe imaju simboličnu, ritualnu ulogu. Da li je u pitanju posvećenje prostora, destigmatizacija institucije Salona MSUB? Deluje mi kao da je potisnuta trauma devedesetih ovde pretvorena u dionizijski čin svetkovine, smena tradicijâ, kulturâ, generacijâ?

Ivana Ivković:  “Posle Vas” se bavi etičkim, u nekom smislu i estetskim, pitanjima i vrednostima. S obzirom da pripadamo filosofskoj misli zapadnog sveta, motiv antičkog hrama na velikom foto-tapetu jasan je i nedvosmislen simbol. Prizor hrama u kompjuterski kreiranom pejzažu predstavlja pozadinu čitave scene, obezbeđujući joj dubinu, vizuelno koliko i značenjski. Stubovi u galeriji Salona MSUB-a, podsetili su me na prostor hrama. Hram kao mesto prolaska, moralnog i duhovnog pro/čišćenja: čistimo se, peremo ruke… Takođe, hram kao božje boravište na zemlji, mesto je stvarne prisutnosti, omeđeni prostor, prostor koji se ne sme povrediti. “Posle Vas” referiše i na antički teatar, pre svega kroz vezu antičkog hora sa izvedbom performera. Hor u antičkoj drami uvek deluje kao kolektiv i predstavlja stavove čitavog društva. Hor se bori za ono što je u korist kompletne društvene zajednice. Jedna od važnijih uloga antičkog hora je takođe da nas uvede u mitsku priču ili stvarni istorijski događaj na koji se tragedija naslanja, dajući nam neophodne informacije i kontekst bez kog bi naše razumevanje narativa bilo znatno otežano. Hor ima funkciju nosioca tragičkog ritma, označava etape radnje i izoštrava sliku patnje snažno potcrtavajući reference “agonalne igre likova”. Performeri su u belom, što sugeriše njihovu neutralnu, čistu, blanko poziciju: mladi i lepi anđeoski glasovi društva, njihova lica i tela reprezentuju identitetsku fluidnost, oni su zaglavljeni negde između (neba nad Beogradom i zemlje). U isto vreme oni su pali anđeli i grupa mladih nakon aftera, duhovi prošlosti ili budućnosti, na prvom mestu oni su oni, stvarni ljudi svakodnevno prisutni u prostoru. “Posle Vas” propituje utemeljene vrednosti zapadnog sveta na večitom iskušenju, one u koje, po prirodni stvari, treba da verujemo i praktikujemo ih a koje se konstantno ruše kroz istoriju. Porušeni stubovi, montirani u gruboj, digitalnoj 3d vizuelizaciji kao nekakva arheologija budućnosti, ili susret dva vremena na temeljima koja to više nisu, jer sve (na slici) u prijatnoj izmaglici lebdi oko nas. U ovom sabirnom centru različitih iskustava naših života, “Posle Vas” pita šta ostaje iza ili aludira na uljudnost koja nam nedostaje u davanju prednosti drugima dok čekamo u redu, ili samo ironično dobacuje “izvolite vi prvi a ja ću posle vas, kad se već gurate”. Zastrašujući su ovde odnosi prema nasleđu, personalnom i kolektivnom, te je pitanje šta ostaje posle vas, iza nas konstantno aktuelno. Da li se pak sve što radimo i odluke koje donosimo sabiraju negde, u nekom matičnom računaru, možda u Odiseji u svemiru ili prosto u savesti koja ponekad proradi. U tom smislu ritual jeste dobra reč, svaki dan se ponavlja čin ritualnog odlaska u galeriju (performans u trajanju), kao u hram, ali takođe i u prostore sopstvenoga pada, širok raspon emocija i najrazličitija autentična psihološka stanja se ritualno prinose posmatraču. U tom smislu ovo jeste rad sa potisnutim traumama koje ispoljene kroz pomalo dekadentnu svetkovinu, otvaraju prostor za susret generacija i osvrt na raznorazne hibride tradicije, kulture, strahova u smeni uverenja i globalnih promena sveta oko nas.

Ivan Zupanc © 2021.

Aleksandra Lazar: Kafana je određeni predložak i tokenistički simbol slobode erosa – zanima me da li je to, za tebe, jedina dopustiva sloboda za generaciju devedesetih? Da li je potrošnja tela jedina razmena koja je dostupna — ovo pitam kao neko ko se devedesetih odlučio za odlazak iz zemlje, dakle simboličnu smrt i raskid sa batajevskim međuprostorima i mikrosocijalnim fenomenima koje ovde navodiš?

Ivana Ivković:  Suština slobode tiče se prekoračenja granica, kaže baš Bataj. U odnosu na društvene institucije, ovo prekoračenje predstavlja prestupe i kršenje zabrana, po njemu konkretna sloboda podrazumeva „uznemirujuće kršenje nekog tabua”. Kad govorimo o fizičkim granicama i napuštanju državnih okvira, moj izbor je bio nomadski način života, a umetnička praksa se razvijala i kroz takav modus vivendi. Ovde ima više linija koje su povezane: sloboda/ borba/ pasivnost/ želja tj potrošnja tela/ kafana/ besmisao/ otpor i opet sloboda kroz umetnost i kršenje tabua. To bi sad već bila neka moja lična priča, proces, zapitanost. Ali kontra ovom pristupu, koji bi mogli da smatramo aktivnim, meni je zanimljiva druga Batajeva teza po kojoj sloboda nije doseziva borbom, niti rezultat borbe jer izbor bilo kog cilja predstavlja istovremeno žrtvovanje drugačijih mogućnosti, tj. njihovo podređivanje izabranom cilju. Ako slobodu učinimo svojim ciljem u samoj realizaciji je gubimo i u tome leži paradoks jer „svako od nas s gorčinom sazna da boriti se za svoju slobodu pre svega znači otuđiti je.“ (Bataj) Ona dolazi pasivno, kroz sreću, kocku, predaju…Ovo sve spominjem jer bih kroz klackalicu pasivnog i aktivnog pristupa ideji slobode, u najširem smislu,mogla da prepričam iskustvo odrastanja u ovom vremenu, ja koja sam ostala ovde: velike smene aktivne borbe i potrebe za pomeranjem granica i vidika u traženju sebe, pokušaj da se prevaziđe suženi okvir tmurne stvarnosti a onda predaja, prepuštanje (i kafansko), kockanje (i simbolično), čekanje…U tom procesu naravno da se konstantno, nameće čuveno pitanje, zauvek aktuelno na prostorima poput našeg: should I stay or should I go? Možda se neki nisu puno ni pitali jer su morali otići dok se neki nisu pitali jer nije bilo šanse da odu. No, koliko god pokušavala da sagledam različite strane shvatam da je ovo tvoje pitanje najintimnije od svih i vraća me jedino na sebe samu, na lični doživljaj života i odluke ostati ili otići. Ono što mislim da nam je svima zajedničko jeste upravo taj osećaj velikog gubitka, i u simboličkom i u faktičkom smislu te sam sigurna da u svom koru “Posle Vas” i jeste nastao kao protivteža, upravo iz potrebe da se nadomesti nešto što je izgubljeno.

Aleksandra Lazar: Još malo o erosu i smeni generacija. Moram da primetim da je, iako to u najavi nije navedeno, “Posle Vas” uneo i queering Salona MSUV, što je takođe pomak u odnosu na tvoje prethodne radove. “Linije, Redovi, Kolone” i “In Him We Trust” bave se ranjivim muškim telom, gde je još uvek prisutna (iako na razne načine problematizovana) binarna odrednica koja definiše performativni događaj; “Posle Vas” karakteriše prisustvo fluidnog, pluralnog kolektivnog tela koje donekle karakteriše kemp, dreg, mimezis i primetno slojevitija performativnost roda. Ovo mi ne deluje kao anomalija, već kao prirodni progres tvog estetičkog i ekstatičkog razmišljanja. Da li grešim? Da li si razmišljala o queer telu kao mestu opozicije i transgresije, kao prostoru za psiho-seksualno suočavanje i oslobađanje performera i publike — ili je to nastalo spontano i arbitrarno?

Ivana Ivković:  Zahvalna sam na ovako važnoj razmeni i komunikaciji koju si otvorila pitanjima koja su ujedno teze, i odgovori. U svim radovima koje si nabrojala ključno je što su performeri veoma različiti, stvarni ljudi a fokus se vrti oko njihove potpune izloženosti i ranjivosti koja dejstvuje na publiku. U susretu ova dva uzvraćena pogleda publika se oseti jednako izloženo a u tome je zapravo i poenta, to želim da postignem. Taj proces varira od rada do rada ali je u svakom performansu efekat ogledala prisutan. U radu “Posle Vas” izabran tim glumaca / performera sada je dobio priliku da se još više ispolji. Tačno, krenula sam od ideje fluidnog, pluralnog kolektivnog tela, i dopustila da se oni potpuno lično upišu u rad jer su medijumi, prenosnici glasa društva, uvodeći i kemp, i dreg, i konfuzije kao legitimno osećanje u potrazi za identitetskim odrednicama u vremenu represija, pa i represije političke korektnosti. Svako ko se ne uklapa u normative koji mu se nameću može se osećati i biti queer, posmatram to mnogo šire od seksualne i rodne odrednice. Tim pre, queer telo jeste mesto opozicije i transgresije, prostor za psiho-seksualno suočavanje i oslobađanje performera i publike. Nekad dobri momenti i sadržaji u radu dogode se kao nagrada, bonus. To često budu baš one stvari koje nismo bili u stanju da dosegnemo i zarobimo intelektualizacijom, već smo pustili intuiciju, osećaj da nas do njih dovede. Iako moj pristup može da izgleda ležeran i spontan, tu se ipak radi o suštinskoj zainteresovanosti da se nešto odgonetne, dokuči i rizikuje uplovljavanjem u nepoznato koje nas priziva i intrigira. Već dugo, a počelo je sa bavljenjem crtežom, istražujem načine i tehnike da u svoj rad uključim intuiciju i trudim se da on bude u najmanjoj mogućoj meri pretenciozan.

Aleksandra Lazar: Intermedijalnost, skriptovane akcije tokom dužeg trajanja vremena, koncept baziran na specifičnom prostoru — ovo je sastavni deo tvoje dosadašnje prakse, kao što imamo priliku da vidimo u radu “Sumorna nedelja” sa izložbe “Amuse me” (2019), koji je otkupila Wiener Art kolekcija 2020. godine. Tvoji saradnici, performeri koji su učestvovali u tvojim dosadašnjim radovima, uglavnom su ostajali kreditovani ali anonimni na sceni. Sada mi se čini da su ovi avatari dobili višedimenzionalnost. Možeš li mi reći nešto više o izboru saradnika za ovaj projekat? Kratko predstavi svakog pojedinačno?

Ivana Ivković:  Ovo me pitanje posebno raduje. Iza postavke “Posle Vas” stoji ozbiljan timski rad, svako od učesnika se upisao u njega i dao svoj doprinos. Tim sa kojim sarađujem gradila sam dugo kroz važne i dobre saradnje, što je rezultiralo razumevanjem, međusobnom inspiracijom i osećajem zajedništva. Plodonosne saradnje koje traju odraz su umetničkog i ličnog sazrevanja. Krenuću hronološki od razvoja ideje: Miroslav Karić, kustos izložbe, prijatelj i oslonac, sarađujemo zaista dugo u najrazličitijim formatima izložbi i akcija, a o ovom radu smo počeli da pričamo pre nekoliko godina, zajedno maštajući i opipavajući. Dragana Radivojević, takođe oslonac, prva mentorka i neko ko stoji iza svakog mog rada kao sagovornica, utemeljenje u realnosti, vetar u leđa i najveći kritičar koji gura da pomeram svoje granice i ne klonem. Jordana Cvetanovića, dramaturga izložbe “Posle Vas”, upoznala sam u Berlinu, 2019 godine, nakon performansa “I only want you to love me” u galeriji-brodu Hošek Contemporary i odmah smo kliknuli. Instinkt mi je govorio da je on pravi čovek za ono što hoću da kažem. Pozvala sam ga nakon što smo se slučajno sreli na aerodromu, vraćajući se istim letom za Beograd – to je bio znak:) Ne mogu da zamislim nekoga ko bi bolje ispričao ono što sam želela da prenesem. Ivan Zupanc, umetnik, fotograf i snimatelj, sa kojim takođe već dugo sarađujem oko dokumentacije radova, izložbi i performansa, dao je maksimum kroz odlične refleksije unutar ove postavke. Deo filmskog seta sa retro kamerom i rediteljskim monitorom koji među nama zovemo Ispovedaonica, najbolji je pokazatelj koliko se nadovezao na osnovnu zamisao i obogatio je. Vladica Čulić, glumica i performerka, koja je svoje iskustvo stekla u Švedskoj, vrativši se u Beograd oplemenila ga je eklektičnim barom Guvernanta koji je doneo duh izvesne (pa i kafanske) slobode najraznolikijim i najsenzitivnijim grupama ljudi. Upoznala sam je odlazeći tamo, i vrlo brzo shvatila da ona treba da bude jedan od glasova u “Posle Vas” kao vrlo snažan medijum. U međuvremenu smo sarađivale sa Marinom Marković u radu “Stimmung” za projekat “Na drugi pogled”, Austrijskog kulturnog foruma što je uticalo na poverenje i razumevanje. Isti slučaj je i sa Željkom Maksimovićem sa kojim već treći put sarađujem, nakon performansa “Heaven #14”, u okviru izložbe “Nezaštićeni svedok” u Muzeju afričke umetnosti, i rada “In him we trust” u Bitefu. Od njega mi dolazi veoma važan feedback, o tome kako se oseća u najrazličitijim ulogama. Petar Jovanović je u mom timu od prvog performansa na Oktobarcu, njegov lik je na seriji tepiha koji su bili deo postavke “Babylon The Great” u Eugster II Belgrade galeriji. Đorđe ŽIvadinović Grgur je u timu kao Željkova zamena ali je zapravo mnogo više od toga jer često nastupaju i zajedno. Pevačica Olja Njaradi je sa mnom radila performans unutar “Amuse me” postavke u Savremenoj galeriji Subotica, dopao mi se njen glas i želela sam da se čuje i u “Posle Vas”. Jelena Pavlović, mlada rediteljka i montažerka iz Švajcarske, bila je asistent na ovom projektu i takođe ko-režiserka video instalacije, dala je izuzetan doprinos. Montažera video instalacije Vladana Obradovića moram specijalno da spomenem jer je ovo prvi put da sarađujemo ali se osećam kao da je on karika koja je nedostajala da sve dođe na svoje mesto. Svojim iskustvom i strpljenjem omogućio mi je da povežem puno stvari montirajući video “Posle Vas”. Nikola Radivojević sa kojim sam radila tonski deo takođe se strpljivo posvetio svakom šumu. Plesačica Lenka Ranković je u tim i scenu ušetala svega sat vremena pre otvaranja a doprinela kao da je bila tu od starta. Nikola, Alen i Veljko, u ulozi statista, takođe su sa mnom od prvog performansa, kojim se inače ne bave, što mi je najbolji pokazatelj da je istrajnost u saradnjama suštinski važna. Sa Unom Popović, kustoskinjom Salona MSUB, sam na početku dogovarala ovu izložbu, veoma se zalagala da se realizuje i strpljivo čekala! Nemanja Lađić, kolega umetnik koji je pomogao oko 3d vizuelizacije, Andrej Dolinka i krasna saradnja oko dizajna i vizuelnog identiteta čitavog projekta. I naravno prijatelji-umetnici, Marina Marković koja je nesebično doprinela promociji, plus svi ostali koji su pomogli realizaciju ove izložbe a lista nije kratka!

Aleksandra Lazar: “Kritika stvarnosti” mi deluje suviše uopšteno. Ne vidim gde prestaje kritika prošlog a gde počinje kritika sadašnjeg stanja. Možda “Posle Vas” na neki način pomiruje rodne, političke ili estetske razlike, dok nasuprot tome opstaju nerazrešivi generacijski raskoli? Ako je tako, da li zaista smatraš da ne postoji nikakva spona između tvoje generacije i ranijih generacija koje na sličan način karakteriše umetnička akcija kao subverzija institucijâ moći? Ili “Posle Vas” nagoveštava rušenje prevaziđenih vlastodržačkih sistemâ ali i potvrđuje univerzalnu emancipatorsku borbu koja nam je zajednička?

Ivana Ivković:  Tačno, nema jasnog prelaza – pričajući o prošlosti, komentarišemo sadašnjost i nagoveštavamo budućnost. Ali, pričajući tj. delajući, na tu budućnost mi, ipak, nekako utičemo. Eho ovoga sada, eho “Posle Vas” osetiće se možda u vremenu koje dolazi, posle nas. Iako u to ne mogu da poverujem u potpunosti, slušam od ljudi kojima verujem, koji su mudriji i iskusniji. Ako je, kao što se Bataj pita, borba za slobodu paradoksalna jer postavljajući je kao cilj mi je zapravo gubimo, dal vredi boriti se? Mislim da vredi, i to baš kroz univerzalnu emancipatorsku borbu. Svako vreme nosi sa sobom drugačije breme čime se stvaraju generacijski raskoli. Intimno, mene više umiruje da tražim i otkrivam spone – u sentimentima, psihološkim fazama života, ljudskoj prirodi, nego da poentiram nerazumevanje. Nekada je vrlo teško shvatiti kako drugi, bilo stariji ili mlađi, percipiraju svet, kako mogu tako, kakav je to stav itd. Nekada su sentimenti jedina poveznica iako to može da zvuči improvizatorski, patetično ili neutemeljeno kada se govori o umetnosti a zapravo nije. Rad sa stanjima i emocijama, pokušaj da ih transponuješ u vizuelni, umetnički jezik, povezuje te sa sobom, sa stvarima od kojih želiš da pobegneš, a u tom ritualnom suočavanju, neminovno nailaziš na druge proširujući empatiju od koje za razvoj čovečanstva bolje oruđe nemamo.

Aleksandra Lazar: Mislim da je to i pitanje za kraj: da li skupovi MI i ONI ostaju isti na početku i na kraju trajanja ove izložbe?

Ivana Ivković:  Sve prolazi i ništa ne ostaje isto.

Bojana Janjić © 2021.

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter