Fokus
Ars totum requirit hominem
Exhibition, News
17.01.2022
Povodom Politikine nagrade za najbolju izložbu 2021. Vladanu Radovanoviću za sintezijsku prostornu instalaciju „A galaksija okolo sija“
Najsrdačnije čestitke Vladanu Radovanoviću (1932), na osvajanju prestižne Politikine nagrade za najbolju izložbu za 2021. godinu sa imerzivnim delom sintezijske umetnosti, zvučnoj lumino-kinetičkoj instalaciji “A galaksija okolo sija”, izloženom u Hali 4 Beogradskog sajma u septembru 2021. Odluku je doneo žiri koga čine istoričari umetnosti Ljiljana Ćinkul, likovni kritičar „Politike”, Simona Čupić, profesorka na Katedri istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, Svetlana Mitić, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Saša Janjić, nezavisni kustos, i Marija Đorđević, urednica Kulturnog dodatka lista „Politika”. Realizaciju rada „A galaksija okolo sija” (AGOS u daljem tekstu) podržali su Wiener Staedtische osiguranje i Wiener Art kolekcija, uz posebnu svesrdnu tehničku i stratešku podršku menadžera kolekcije Maria Vujičića.
Tekst: Aleksandra Lazar
Click here for the English version
“A galaksija okolo sija” je Radovanovićeva Sikstinska Kapela: spektakularan koncept, prostorne dimenzije rada, uložene godine zalaganja i dugotrajan proces realizacije, pogled u mikro i makro planove postanja i istorije, osmišljeno angažovanje svih čula. Čak i inicijalizam naziva rada, ako se podrobnije pogleda, ima (nenamerno) značenje: na grčkom ἄγος znači „gnev bogova“. Ali na prvi pogled može delovati i kao predimenzionirani mobil za bebe, koji pleni dok se okreće iznad kolevke.
Šta zapravo predstavlja ovo delo? Dok mediji autorefleksivno prenose opise komponenti instalacije i izjavu autora o poetici rada i sintezijskoj umetnosti, ističući ga kao krunu Radovanovićeve sedamdesetogodišnje karijere (što nesumnjivo i jeste), potrebno je da se razmotri i sagleda širi kontekst rada u okviru svoje epohe i autorove ideje o svetu dostupnom ljudskim čulima. Da li umetnička dela imaju moć da preobraze našu ideju o istoriji, galaksiji ili o tome kako one komuniciraju? Da li transformiše ili obogaćuju pojmovnik o graničnim mogućnostima umetnosti, ili o tome šta umetnost može da nam predstavi?
AGOS je proizvod jedinstvene umetničke vizije, te stoga nije nužno da se bavi naukom ili univerzalnim činjenicama. Međutim, umetnik pri konceptu naizgled koristi matematički model univerzuma, kao i mitsku simboliku sveta reflektovanu na njegovoj osi, kao polazne tačke na kojima gradi svoj imerzivni prostor. Radovanović se oslanja na istoriju nauke: od kako je Galileo objavio svoje crteže meseca 1610. godine, astronomija pomaže umetničkoj viziji i dubini istraživanja našeg mesta u svemiru. Po otkriću Habl teleskopa u svesti čovečanstva budi se potpuno novi osećaj ogromnosti univerzuma i našeg majušnog mesta u njemu. To je lepa, plemenita spoznaja. U sadašnje doba, dok klimatske promene gutaju planetu, javlja se sve veća potreba za idejama i rešenjima praktično usmerenim na naš svet. Kako AGOS i pogled usmeren prema galaksijama donose nešto novo, revolucionarno ili savremeno?
Tokom dugog niza vekova u kojima su i nauka i religija smatrale našu planetu centrom Univerzuma a Sunčev sistem samo kao kulisu naših zemaljskih sudbina, jedinstveni centrizam umetničke vizije služio je ne samo da predstavi i osmisli nesagledive prostore svemira, već i kao metafora ili arhetip njihovog unutrašnjeg sveta. Umetnici su opevali prolaznost i otpornost prirode i beskrajnu fascinaciju kosmosom, isprepletenu idejama o protoku vremena, o kompleksnosti jezika, o slojevitim značenjima koje su neumitno odražavale umetnikovu epohu, verovanja i ličnu filozofiju i ubeđenja.
AGOS postupa na sličan način: kao umetnička vizija koja omogućava ulazak u lični univerzum, koristeći multisenzorne komponente za oslikavanje trodimenzionalne kinetičke scene, sa posmatračem kao ključnom energetskom komponentom. Otuda Ars totum requirit hominem iz naslova teksta — umetnost zahteva celog čoveka, čitavo biće i od stvaraoca i od posmatrača. Centralni forum instalacije je polusfera odslikana u ogledalu, kao trodimenzionalni Igdrasil koji predstavlja spojnicu svetova. Preokret polariteta i značenja prisutan u mnogim folklornim, alhemijskim ili mitskim predstavama, prisutan je u formi reči i slika koje razmišljanjem (refleksijom) otkrivaju svoju suprotnost. Odnos veličina zasebnih događaja u ovako predstavljenoj istoriji sveta (Veliki Prasak je nad-globalni događaj, dok je Bil Klinton koji svira saksofon dok rakete sipaju vatru na Srbiju svakako lokalni) je namerno ostavljen analizi posmatrača.
Sfera instalacije se može sagledati kao trodimenzionalna mandala, nalik na viziju Sata Sveta Karla Gustava Junga iz 1934. godine, koju su teorijski fizičari kasnije usvojili kao arhetip kvantne svesti. Ova vizija unus mundus (jednistvenog sveta) predstavlja jedinstvo suprotnosti koje prevazilazi veštačko razdvajanje psihe i materije i, prateći definiciju sintezijske umetnosti, veštačko razdvajanje spoznaje, stvaralaštva i čula. Ideja o zaokruženosti, celovitosti, ars totus (totalna umetnost) i otuda homo totus (totalni, potpuni čovek) govori o Radovanovićevoj težnji za navigacijom kroz lavirinte zemaljskih staza, prepreka i znakova ka harmoničnom višem ja. AGOS se može posmatrati kao mesto alhemijskog preobražaja gde posmatrač, u tradiciji rane egipatske, helenističke ili srednjevekovne gnoze, stoji u jezgru okružen sa četiri elementa, poput Tota, Hermesa Trismesgistosa ili Hrista Antroposa. Spektar boja, prema skriptima Rosarium Philosophorum-a, simbolišu lapis philosophum, filozofski kamen koji u sebi objedinjuje sve boje (“lapis noster est ex quatuor elementis”), dok četiri elementarne boje predstavljaju stvaranje samog Antroposa, ljudskog bića. [ii] “Gnev bogova” iz naslovnog inicijalizma može se shvatiti kao upozorenje, iako autoru ne treba pripisati preskriptivni moralni stav.
Iz navedenih razloga, nije nezamisliv skok sugerisati da je Radovanovićev rad alhemijska sinteza osnovnih elemenata, magična arkana koju pokreću njegova mašta, posvećena Stvoritelju Univerzuma, ko god on(i) bili. Ono što je takođe interesantno je i paralela između Radovanovićeve sintezijske umetnosti i Pauli-Jungove konjekture, pretpostavke o akauzalnom pluralizmu koji predstavlja “smislenu koincidenciju dva ili više događaja gde je uključeno nešto drugo osim verovatnoće slučajnosti”, i gde slučajne fluktuacije internalizovanih i eksternalizovanih reakcija posmatrača na instalaciju putem dodira, pokreta, spoznaje ili interakcije upotpunjuju, orkestriraju i ispunjavaju konstelaciju umetničkog dela. Upravo taj ciljni sinhronicitet — Jungov Synchronizitát — stvara život unutar Radovanovićeve galaksije.
Iako možda deluje da je umetnik na sebe preuzeo prevelik zalogaj — ako je njegovo interesovanje zaista bila mnemorfoza koja bi proširila prostor između fizičkog i virtuenog sveta uz pomoć limitiranih sredstava jezika, slike, zvuka, kretanja i tehnologije — rad sasvim skladno pripada savremenoj poetici smeštenoj u aktuelna pitanja posthumanizma. Čini se savim prikladnim postojanje sata koji otkucava vreme Antroposa kao simbola antropocene. Zaista smo dostigli granice našeg sveta; ali možda ne i svesti.
Da li ovaj rad ima moć da transformiše naše poimanje istorije? Na žalost, živimo u vremenu koje zamućuje i relativizuje čak i najjednostavije etičke odluke. Možemo li se onda složiti oko umetničkog potencijala AGOS-a? Šta ovaj rad znači za posmatrača? Ovo pitanje podsetilo me je na dva znatno starija rada, na sliku Stvaranje sveta i progon iz raja (1445) Đovanija di Paola (1403-1482), ili na Makrokosmos stvoren po slici čoveka Hildegard von Bingen (Liber divinorum operum, XII A.D.). Obe slike predstavljaju drevne vizuelizacije podataka koje preispituju naše mesto u svemiru, tražeći da sami po svom nahođenju donesemo informisan etički izbor.
Poređenja radi, iz konteksta umetničkih radova koji za temu imaju autorsku viziju uređenja svemira izdvaja se mural Diega Rivere oslikan u Rokfeler Centru u Njujorku 1933 pod naslovom Čovek na raskršću, i kasnije ponovljen u Museo del Palacio de Bellas u Meksiko Sitiju pod naslovom Čovek, kontrolor univerzuma. Obe verzije prikazuju radnika u središtu kompozicije koji usmerava ogromnu mašinu, nalik osi propelera, na raskršću političkih ideologija koje su dominirale ovim periodom: desno krilo propelera (Granica materijalnog razvoja) predstavlja kapitalizam, a levo (Granica moralne evolucije) komunizam. Kao Angelus Novus, radnik pokreće vetar istorije ali za razliku od Angelusa, njegov pogled je usmeren unapred. Epilog ovog rada je simptomatičan: Riverina kritika kapitalizma i tradicionalne buržoaske istorije umetnosti pokazala se kao previše za naručioce murala Rokfelere, koji su uništili mural kada je umetnik odbio da ukloni lik Lenjina. Umetnik je mural rekonstruisao u celosti u Meksiko Sitiju, dodajući druge figure i alegorije.
Riverina kritika istorijski dominantne političke i kulturne elite nije nezamislivo daleko od Radovanovićeve strepnje da Žuta kuća ili bombardovanje Srbije mogu pasti u istorijski zaborav — i jedno i drugo su intimni, individualni, ponekad problematični ključni kadrovi (keyframes) koji ne moraju biti na strani istorije, što ne znači da ih treba cenzurisati ili polirati zarad univerzalne privlačnosti. Proces keyframing-a — isticanje jednog događaja kao bitnijeg od ostalih u liniji vremena — je neporecivo individualni čin, bilo da se radi o davanju dubljeg značenja sazvežđima ili odabiru specifičnih događaja da bi se orkestrirala umetnička vizija. To je na primer slučaj i sa instalacijom Totalnost (2016) škotske umetnice Kejti Paterson, koja je kreirala kuglu sastavljenu od ogledala od kojih svako predstavlja po jedno ikada dokumentovano pomračenje sunca, od najstarijih dokumenata do danas. Paterson je odabrala događaj koji ne nosi nikakvu emotivnu težinu za posmatrača, i ova neutralnost daje radu smirenu, estetizovanu auru, ali ovaj nedostatak involviranosti nije moralno nadmoćniji u odnosu na Radovanovića ili Riveru. Posmatrač koji zađe u Totalnost ne može ništa da doda ili oduzme, da prigovori ili zameri, postajući i sâm čestica odslikana na zidu.
Ova vanistorična neutralnost (nemogućnost da imamo stav u odnosu na nešto što nam je nespoznajno) nas vodi ka još jednom osvrtu na neke od imerzivnih prostora koji predstavljaju ličnu umetničku viziju univerzuma: Beskrajne sobe japanske umetnice Jajoi Kusame, Dataverse Riođija Ikede ili Moj lični univerzum kineskog umetnika Žan Venga. Sva tri primera sagledavaju ili predstavljaju svemir — ili jedan od mogućih portreta svemira — i sva tri imaju drugačije lično i umetničko značenje, ali su svi ideološki vanistorični i prividno neutralni.
Kada je Kusama kreirala svoju prvu Beskonačnu sobu — Infinity Mirror Room – Phalli’s Field (1965) — umetnica je prevela slikarsku repeticiju u trodimenzionalni prostor sa namerom da izmesti i dezorijentiše posmatrača. U suprotnosti sa Radovanovićevim satom koji otkucava u beskonačnom loop-u omeđenom Velikim praskom i nestankom univerzuma, Kusamina polja su kaleidoskopska okruženja koja obmanjuju posmatrača iluzijom bezvremenosti. Jedini interaktivni element Mog ličnog univerzuma ili Beskrajnih soba je prolazak kroz njih: posmatrač stiče utisak da nema nikakvog uticaja u ovim svetovima. Posmatrač je u pravu: u ovakvom odnosu veličina bilo kakva reakcija prema beskraju deluje besmisleno. Istovremeno, umetnička odluka da posmatraču predoči nemoć i samim tim besmisao sopstvenog postojanja (uz propratni estetski light show) je neumitno ideološka, i podseća upravo na buržoasku umetnost kojoj se izrugivao Diego Rivera.
Dataverse (2019) elektronskog kompozitora i vizuelnog umetnika Rjođija Ikede dotiče neizmerno prostranstvo činjenica: skupovi naučnih podataka otvorenog koda iz institucija kao što su CERN, NASA i Projekat ljudski genom su obrađeni, konvertovani i orkestrirani sa namerom da vizuelizuju i sonifikuju ogroman broj dimenzija koje paralelno koegzistiraju u svemiru. Ikeda to naziva “vizuelizacijom podataka kao naletom transcedentne informacije”, ali ni ovde posmatrač nije učesnik niti kreator. Iako strukturalno složen, Ikeda je međutim na tragu drugačije istine. Eksplozijom činjenica u pulsirajućem, zaglušujućem ritmu, ozvučenom skoro kao hommage Štokhauzenu, Dataverse predstavlja univerzalne vrednosti sa težnjom da predstavi univerzalnost i svesagledivost umetnosti, bilo da je u pitanju matematika ili muzika.
Iako tehnički i tehnološki ogromni, navedeni umetnički prostori su primeri materiologije — sazvežđa objekata i materije — koji ne pokušavaju da prodru do senovitog sveta izvan nauke ili spoznajnog. Korišćenje svetlosti da bi se rasvetlilo ono što je već poznato, za razliku od onoga što ostaje skriveno, stoga deluje prezasićeno prijatnim estetizovanim spektaklom. Radovanovićev AGOS je, u poređenju s njima, pokretni i delimično skriptovani tableaux u okviru koga posmatrač može da deluje (iako na ograničene i propisane načine), i koji se može shvatiti kao umetnikov način angažovanja potisnutog i eksponovanog, poznatog i nesaznajnog u posmatraču. Jednom rečju, možda je tehnički limitiran u odnosu na bombastične savremenike, ali neguje izuzetno važnu sposobnost delovanja. Iako mi je nepoznato da li je Radovanovićeva galaksija zaista zamišljena kao ambijent kreativne inicijacije posmatrača ili samo kao prostor za dalje eksperimente konceptualnim premisama sintezijske umetnosti, jasno je da ona nudi složeni spektar dualizama u eri kraja dualnosti, karakterističnu modernističko-autorsku viziju upskos post-humanizmu i metamodernizmu, kao i ekspresivni kapacitet Gesamtkunstwerk-a koji se retko viđa u naše ili bilo koje drugo vreme.
Futnote:
[i] Sat Sveta (World Clock) je vizija višedimenzionalnog univerzuma proizašla iz sna fizičara Volfganga Paulija, koji je o snu detaljno razgovarao sa psihoanalitičarom K. G. Jungom. Za razliku od Junga, koji je kolektivno nesvesno smatrao “objektivnim” koje prethodi našem individualnom iskustvu, i koje deluje kao izvor mašte i kreativnog stvaralaštva, Pauli je težio tezi da se kreativne ideje formiraju kroz komunikaciju između spoljašnje stvarnosti i arhetipskih slika. Jung i Pauli su zajedno napravili sedmodimenzionalnu prostorno-vremensku strukturu fizičkog sveta, koja sugeriše implicitni poredak iza otkrića kvantne fizike: ujedinjenu psihofizičku stvarnost, ili unus mundus. Sat Sveta je detaljno opisan u K.G. Jungovoj Psihologiji i Alhemiji (1972, u prevodu Naprijed, Zagreb, 1984), i u ličnoj prepisci između Junga i Paulija (1952) o Bomovoj teoriji kvantne fizike i Borovoj komplementarnosti čestica i talasa.
[ii] De Alchemia, Nirnberg, 1541. i Tractatus aureus de lapidis physici secreto, pripisano Hermesu Trismesgistusu ali verovatno deo starijeg arapskog teksta. Biblioteca chemica curiosa, drugi tom, edicija Johanesa Jakobusa Mangetusa, Ženeva, 1702.
