Fokus






Wiener Art: stvaranje elastične kolekcije

Essays, News

08.07.2021

Aleksandra Lazar

Wiener Art, jedna od najznačajnijih privatnih kolekcija savremene srpske umetnosti koja se aktivno bavi akvizicijama umetničkih radova od 2010. godine, nema fizički muzejski prostor. I pored velikog značaja prepoznavanja i otkupa radova naših stvaralaca, relativna nevidljivost kolekcije je predstavljala prepreku u komunikaciji radova s publikom. Stoga je prvi korak bila digitalizacija i virtuelizacija zbirke, kao neka vrsta prelazne mere koja bi kolekciju učinila svakodnevno dostupnom publici. 2020, zapamćena kao (prva) godina pandemije Covid-19, bila je katalizator za sve učestalije mešanje fizičkih i virtuelnih prostora, što je uslovilo uspostavljanje novih načina stvaranja autentičnih umetničkih doživljaja, bez ograničenja objekta ili kategorija ali uz limitacije svojstvene samom mediju (nestabilna tehnologija, zamor pažnje i stvaranje derivativnog iskustva).

Početkom 2020. Wiener Art započinje digitalizaciju kolekcije umetničkih radova koja je sada u potpunosti dostupna na sajtu, šireći znanje o radovima i umetnicima kolekcije i pružajući mogućnost stručnih i strateških umrežavanja sa institucijama kulture u zemlji i regionu. U cilju stvaranja pluralističke kolekcije za budućnost, Wiener Art je dopunjena najsavremenijim medijumima stvaralaštva –performans, instalacije, VR, nematerijalna i participatorna umetnost, itd. Ova rekonfiguracija kolekcije prati pomak prema novim praksama i medijima, sa ciljem stvaranja kompleksne i komprehensivne slike savremenog stvaralaštva u Srbiji.

Paralelno sa digitalizacijom kolekcije započinje se i rad na stvaranju kolekcije VR radova, sa težnjom da se ispita mogućnost predstavljanja i dokumentovanja imerzivnih interdisciplinarnih, performativnih i efemernih radova. Kolaborativni proces između umetnika, kustosa i programerskog tima započeo je još u avgustu 2019, a od januara 2020. smo kroz seriju radionica započeli istraživanje stvaranja radova kroz nove medije. Generacijski raspon umetnika koji su učestvovali u projektu je od 23 do 87 godina, a učestvovali su naši najznačajniji umetnici koji su dosadašnjim radom pokazali zainteresovanost za humanizam, tehniku i nauku: Vladan Radovanović, Ivana Ivković, Ivana Ranisavljević, Nadežda Kirćanski, Mia Ćuk, Olivera Parlić, Nevena Nešović i Nikola Radosavljević.

O empirijskim iskustvima samog projekta biće nešto više reči kasnije. Ali prvo par reči o tome šta digitalizacija i virtuelizacija predstavljaju za Wiener Art, kao o i viziji za budućnost kolekcije.

Vizija za budućnost: kolekcija kao samo-kalibrišući proces

Hibridne muzejske prakse koje postoje već decenijama podrazumevaju integraciju tradicionalnih muzeoloških praksi i interaktivnih tehnološki osavremenjenih pristupa (touchscreen, mobilne aplikacije, audio vodiči) sa ciljem obogaćivanja iskustva izložbe ili zbirke. Ono o čemu govorimo danas ide korak dalje i podrazumeva eksprerimentalne procese kulturnog angažovanja na virtualnom planu, kao i nove mogućnosti kreiranja, predstavljanja i arhiviranja umetničkog dela.

Alternativni oblici društvenih interakcija sa tehnologijama u razvoju (non-human AI, cryptocircle, biotech, organička 3D štampa) kao i svakodnevni online/offline život i umrežavanje postali su sastavni deo umetničkog narativa, koristeći najsofisticiranije digitalne reprezentacije fizičkih objekata, izložbi, prostora i sopstvenog tela kao sistem podsećanja i stvaranja hibridnih kreativnih platformi koje su često mešavina arhive, izložbe, protestnog manifesta i direktne akcije. Hibridizovani stvaralački procesi podrazumevaju geografsku i socijalnu dislociranost i zahtevaju deteritorijalizaciju izložbenih prostora kroz inovativna participativna rešenja.

Prateći ovaj ekosistem iskustava i pluridisciplinarnih perspektiva, muzeji i kolekcije sprovode konceptualne i praktične adaptacije za očuvanje i predstavljanje savremenog stvaralaštva. Nove forme sa sobom donose i nove izazove akvizicije, dokumentacije, deponovanja, kustosiranja i prikazivanja umetničkih radova. Arhivski, kustoski, estetski, sociološki i tehnički procesi spojeni su u metodologiju muzeološke vizuelizacije koja mora biti dostupna i razumljiva ali i inicirati dalje promišljanje, razvoj i angažovanje.

Elastični muzeološki pristup savremenoj umetničkoj zbirci kao strukturi zasnovanoj na iskustvenom i otvaranje kolekcije za širu javnost produbljuje i obogaćuje doživljaj umetničkih radova i pronalazi novu publiku. Na ovaj način, kolekcija je osmišljena ne kao zatvorena institucija, već kao oplemenjeni društveni prostor u kome umetnička dela nastavljaju da žive i aktivno učestvuju na stvaranju i beleženju ideja, kao i generisanju novih perspektiva o sopstvenoj operativnosti i strukturi. Drugim rečima, oslobođena muzeja u klasičnom smislu, Wiener Art kolekcija ima mogućnost da postane permanentno kalibrišući proces, usmeren od strane tendencija koje potiču direktno iz umetnosti. U praktičnom smislu ovo podrazumeva proširivanje iz fizičko-organskog prostora (u šta spadaju galerijske izložbe ali i misaoni eksperimenti) na nove izlagačke i didaktičke nivoe, uz pomoć tehnologije i putem saradnje sa kustosima, umetnicima, istoričarima umetnosti ali i naučnicima, teoretičarima i edukatorima, i pojačanu odgovornost prema obnovljivim izvorima i kulturi očuvanja resursa u skladu sa očekivanjima savremene publike i umetnika. Za kolekciju ali i za umetnike i publiku je posebno važna artikulacija novonastajućih trendova u saradnji sa ekspertima iz raznih sfera nauke i humanistike da bi se locirale tendencije koje autentično odražavaju naše doba.

Treba spomenuti i da imerzivne tehnologije nisu neophodne za iskustvo svih umetničkih radova. Neke forme izraza zahtevaju opskurnost i efemernost, zahtevaju izostanak svakog tumačenja ili su neprevodive na nove tehnologije. U tom slučaju korisno je dokumentovati i didaktički približiti ovaj proces publici na način koji poštuje prirodu samog rada i autorove zamisli.

Medijatorska odgovornost kolekcije nije zanemarljiva ni kod umetnosti koja hrabro ulazi u domen post-savremenog (C. Paul). Disrupcije sistema (kao napr. rad “Morning Mirror / Evening Mirror”, Laturbo Avedon-a, 2021), stvaranje sadržaja koji komunicira direktno sa institucijom, radovi zamišljeni kao prototipi iskustva, koncepti koji nastaju simultano na više prostora stvarajući različite habitate, temporalni performativni radovi i performativna kritika — zanimljivi su za generaciju koja je digitally native ili blizu, i koja stvara s pogledom na budućnost ali želi da zadrži osetljivost prema suštinskim porukama i subverzijama radikalnih istorijskih avangardi. Stvaralaštvo koje se oslanja na hiper-konektivizam medija, kao odgovor na šok sadašnjosti (D. Rushkoff), FOMA (fear of missing out) i interference društveno-medijskih instrumenata (poruke, kampanje, oglasi, integrisane društvene mreže) egzistira u mreži koja deluje kao ekvilajzer – sve je teže ustanoviti identitet umetničkog rada kada se sve utapa u anonimni i sve šareniji grid. U tom slučaju medijatorska odgovornost kolekcije je u prepoznavanju i očuvanju autentičnih mehanizama i strategija, i stvaranju kredibilnih referenci koje pružaju balans i kontekstualizovani uvid u nove prakse.

Praktični rad na VR ambijentima

Sa svim navedenim u vidu, pristupili smo kolaborativnom rekreiranju performativnog interfejsa za osam specifičnih radova kolekcije u virtuelnom prostoru, od čega ću ovde spomenuti samo tri. Tokom meseci zajedničkog istraživanja skupa sa timom programera i developera istražili smo mogućnosti kojima tehnologija može postati posrednik, medijatorska struktura, kao i polazište za doživljaj i arhiviranje rada, i opredelili se za SteamVR kompatibilne platforme za PC VR (za korišćenje uz HTC Vive, Oculus Rift, Windows Mixed Reality headset). Naši razgovori, vođeni uživo i preko digitalnih platformi, u grupama ili po dvoje, razrađujući praktične (ne)mogućnosti i modele, iskristalisali su jedinstvene pristupe ovim ambijentima. Skeumorfska iskustva, koja u 2021. godini još uvek preovladavaju u galerijama, predstavljaju pravac koji nismo želeli da sledimo kada su u pitanju ove produkcije, jer nam se učinilo da je znatno interesantnije podstaći dislocirano, raslojeno iskustvo koje se nadovezuje na poetike samih radova. Zapitali smo se da li možemo da krenemo korak dalje, ka predstavljanju performativnog interfejsa reformulisanog za digitalni kontekst na način koji dodatno stimuliše individualni afektivni doživljaj svakog pojedinačnog rada.

Magistarski rad “ #R.I.P.” Nadežde Kirćanski (2017) ambijentalna instalacija koja predočava transgresiju zagrobnih memorijala iz fizičkog u digitalni plan, predstavljala je idealan meta-prostor za prelazak u virtuelno. #R.I.P. pruža antropološki uvid u novonastale memorijalne običaje i ukazuje na ekspanziju pamćenja kao rezervata pojedinca (T. Kuljić) nasuprot dekretiranoj kolektivnoj istoriji. Obraćanje mrtvima molitvom (ritualom paljenja sveća u crkvi) je put ka otpuštanju preminule jedinke i pomirenje sa smrću; nasuprot tome, komemorativne Fejsbuk stranice potiskuju zaborav i svest o smrti, potpirujući ideju o zaustavljenom vremenu, večnoj mladosti kroz portal ili avatar, gde komunikacija sa pokojnikom ukazuje na tendencije posthumnog prelaza sa subjektivnog identiteta ka kolektivnom entitetu, nekoj vrsti posthumne afirmacije kontinuiranih veza unutar savremene zajednice, koji kroz portale na Fejsbuku poprimaju onirički i šamanski karakter.

Otkupljen i rekreiran kao VR tokom 2020, virtuelni prostor #R.I.P. ne oslanja se na istorijsku galerijsku postavku već kreira potpuno novi ambijent (deep fake), koji Kirćanski osmišlja sa namerom da proširi i dodatno rasloji doživljajno iskustvo instalacije. Prateći estetiku video igre, rad se nadovezuje iz realnog u virtuelni prostor. Po “ulasku” u rad participator se nalazi u identičnoj fotelji u kojoj sedi kada stavlja VR headset: realno i virtuelno se spajaju u tačci ulaska. Ispred se nalazi televizor koji emituje šum (white noise) prekriven belim platnom, koji asocira na prestanak “dreke identiteta” koji nastaje smrću. “Refleksivno Ja” posmatrača, svest pojedinca o vlastitom kontinuitetu u vremenu i koherentnost sopstvene ličnosti, ovde se osipa. Ustavši iz stolice, participator navigacijom silazi u podrum (Had ili zagrobni život) gde ga čekaju izloženi portali (orakli) putem kojih može da komunicira sa svetom živih. Portali nisu interaktivni: umetnica je odabrala da osujeti komunikaciju između dva sveta, umesto toga pružajući skrajnuti doživljaj. Suprotno video igricama koje nagrađuju učesnika, #R.I.P. provocira uskraćivanjem očiglednog razrešenja.

Poreklo, kao atribut elite, “definiše kopču koju prošlost unosi u ikonu identiteta vezujući nas sa prethodnicima, sa našim ranijim Ja, i sa našim obećanim sledbenicima. Poreklo, naime, potvrđuje identitet i isklučuje drugoga, različitim oblicima pamćenja i zaborava” (T. Kuljić). #R.I.P. VR jednostavnim metodama uvodi u polje sinhrone koegzistentnosti sa prethodnicima i sledbenicima, aludirajući na dijahroni (dis)kontinuitet sa zajednicom. Avatar, koji nam dopušta koegzistentnost u paralelnim svetovima — virtuelnom i fizičkom, životu i smrti — ujedno razotkriva tanku opnu iza koje nema ničega: vera u zagrobni život ostaje samo iluzija, “ideologija kao lažna svest i svesna laž” (K. Marks).

Instalacija “Brod je iznutra potonuo” Mie Ćuk prvi put prikazana u galeriji Kulturnog centra Beograda 2017. sačinjena je od fragmenata arhivskog foto materijala koji preispituju trajnost i održivost fotografskog prikaza. Otkupljen 2019. godine, rad je produciran za VR tokom 2020. prateći interesovanje umetnice za modifikaciju kontekstâ i značenjâ kroz kopiranje, umnožavanje, zamrzavanje i produžavanje vremena, pretvarajući fotografiju u vremenski medij. Rad “Arhiva unatrag VR” je, skupa sa radom #R.I.P. Nadežde Ćuk, prva kolaborativna produkcija ovakve vrste u Srbiji, gde je umetnica nastavila filozofski i istraživački rad na konceptu, efektivno izlazeći iz formata instalacije u dimenziju virtuelnog vremena i prostora.

U “Arhiva unatrag VR” umetnica nas uvodi u dva prostora spojena hodnikom, koji podsećaju na sobe napuštenog stana. Na prozore su navučene žaluzine, svetlo u trakama uplivava i kreće se vrlo sporo preko erodiranih površina. Retki objekti koje prepoznajemo u polumraku ne nude dodatne informacije o prostoru: stolica u uglu, stari drveni pod, niska gomila knjiga. “Izlaganjem želim nešto da sakrijem”, tvrdi umetnica. Prvi aktivni činilac sa kojim se suočavamo je svetlost, koja je kao i kod Nadežde simbolično izdiferencirana na simulirano-prirodnu (sunčeva svetlost, plamen sveće) i simulirano-veštačku (projekcija televizora, internet stranice ili projektora). Svetlost u radu Mie Ćuk istovremeno briše informacije (fotografije koje blede) i otkriva ih (projektovani snimci), ukazujući na sličnosti i razlike sa intimnim doživljajem rada u fizičkom prostoru. U fizičkom prostoru, fotografska instalacija postepeno sve više bledi i svakim izlaganjem postaje bliže objektu, iza koga ostaje samo monohromna materijalnost obojenog papira ali ne i informacija o tome ko su subjekti portreta. U VR-u se slična transformacija dešava u celokupnom prostoru, što nas vodi u drugi aktivni činilac rada, a to je vreme.

Atipično razvučeno za formu VR-a, merljivo ambijentalnim zvukom slajd projektora, vreme je komprimovano sa desetak sati (ciklus od svitanja do zalaska sunca, koje prati sporo otpadanje fotografija sa zida) na 15 minuta, ali u pomalo klaustrofobičnom virtuelnom prostoru ovih petnaest minuta deluje znatno duže, odnosno učesnik za kraće vreme dolazi do podudarnog osećaja voajerističke teskobe kao pri fizičkom iskustvu rada. Ovaj namerni produženi boravak u teskobnom prostoru gura granice pažnje tipične za ovaj medijum, ostavljajući prostor da se iskuse skriveni elementi rada.

Pojačani spektrohromatizam zamućenih slajdova i gubitak fokusa karakterističan za stakleni objektiv deluju toplije u fizičkom prostoru, ali ono što virtuelni ambijent nagoveštava je bliže emocionalnoj, fizičkoj i identitetskoj izmeštenosti i homogenosti koju umetnica pronalazi u kinematografskom tretmanu prostora i vremena Šantal Akerman (Ackerman). Za razliku od pragmatičnih titraja kamere obskura Johanesa Vermera, ili Untitled (1989) Super 8 kamere Mels von Zutphen-a, enterijer Mie Ćuk čitamo kao autoportret, višeznačenjski prostor preklapajućih narativa, prostor nomadske žudnje za putovanjima i odlascima, sećanja na letovanja ili ljude koji borave u paralelnim nestajućim enterijerima između kojih se umetnica kreće, kutijica kao alter ego (oklevam da kažem identitesku odrednicu “ženskih”) sećanja i emocija. Pitanja entropije, starenja objekata i prostora, deterioracije i erozije u medijumu koji je po definiciji fiksan predstavljala su zanimljiv deo konverzacije tokom nastajanja rada.

Različite materijlanosti i fizikalnosti proširene grafike tema su istraživačkog rada Nikole Radosavljevića. Kompleksni rad “Kuća na jezeru”, serija od 24 monotipna otiska nastajalih u periodu 2015-19. sa ploče na kojoj je radio umetnikov otac, predstavlja interfejs u porodični i društveni narativ sa elementima autoetnografije, duoetnografije, unutrašnjeg jezika i ko-autorstva s posmatračem u širem kontekstu kolektivnog sećanja. Ove monotipije i video zapis služe kao početni data set za intuitivno građenje i posmatranje fragilne, promenljive materije (pseudo-svesti?) povezane grafičkim listom. Šestočasovni performans “Am I?” umetnice Ivane Ranisavljević, izveden na Kalemegdanu u Beogradu 2015. godine u sklopu projekta “Baustelle: Balkan Temple”, otkupljen je početkom 2020. Ova dva rada, kao i ambijentalna instalacija umetnice Ivane Ivković, “When I went to that house of pleasure (Amuse me)”, predstavljaju imerzivna iskustva sa participativnim učestvovanjem, gde je unutrašnji glas umetnika (inner speech) bitna komponenta rada. Sva tri rada su još uvek u fazi razvoja.

I najzad, rad Vladana Radovanovića “Postanje” je eksperimentalni korak za umetnika koji se odavno bavi sintezom neelektronskih i elektronskih medija (Elektrovideaudio, 1975; Sazvežđa 1993-1997, A galaksija odasvud sija, 2007-2021), ali je ovom prilikom koncipirao prvi rad namenjen isključivo za iskustvo u virtuelnom prostoru. Ambijent je crna sfera sa 16 animiranih elemenata (sazvežđa) u stalnom kretanju i metamorfozi od prvog praska, preko razvoja sazvežđa u kompleksne imerzivne konstelacije, do njihovog poniranja u crnu rupu. Rad je praćen sa 16 autorskih kompozicija od kojih svaka odgovara po jednoj galaksiji, u neprekidnom trajanju od nastanka do nestanka galaksija. Zvučni, vizuelni i kinetički elementi rada su u stalnoj promeni u odnosu na poziciju jednog ili više posmatrača (prisutnih u vidu avatara-kometa), u ciklusima trajanja od 7-8 minuta. Autor je u pripremi za nastanak rada sačinio 3D modele i makete koje su dočaravale stadijume (keypoints) razvoja animacije, komponovao muziku i ručno iscrtao u Photoshop-u. Razrađujući zadati koncept, VR tim je tokom nekoliko meseci razvio dva tipa digitalnih modela koji korespondiraju autorovoj zamisli: optimizovani 3D model sa geometrijskim plohama, i 3D model sa animiranim partiklima da bi dočarali kretanje, nastajanje i nestajanje galaksijskih maglina. Na žalost, umetnik nije do kraja zadovoljan testovima, smatrajući da ne korespondiraju u zadovoljavajućoj meri njegovoj viziji. Ovim testovima smo utvrdili da je tehnološki moguće naći rešenja za probleme koje je umetnik postavio ali da oni estetski i formalno ne odgovaraju njegovoj zamisli. Sa projektom se pauziralo da bi se nastavio razvoj drugih nešto jednostavnijih radova, a rezultati procesa u formi dokumentarnih materijala i radnih skica, digitalnih 2D crteža, vizuelnih 3D templejta, završenih elektroakustičkih kompozicija i partitura, predstavljaju pionirski proces rada (work in progress) sa ciljem da jednog dana rad bude kompletiran po zamisli umetnika. Sakupljeni materijal je primer naučne građe za istraživanje rada Vladana Radovanovića, koji omogućuje budućim istraživačima njegovog opusa pristup u ovaj aspekt njegovog sintezijskog procesa.

Ova inicijalna iskustva su ispitivala mogućnost prenošenja specifičnosti fizičkog prostora u kompresovanom vremenu, uz rešavanje postavke i navigacije, inkorporaciju zahteva za čitljivost, jasnoću, ekonomičnost. Neke od praktičnih adaptacija vodile su u elegantna i zanimljiva konceptualna rešenja, dok je u nekim slučajevima impakt izmena ili kolaborativnog pristupa bio u prevelikoj suprotnosti sa idejama autora. Proces se i dalje nastavlja, i uključivaće postepeno i druge radove kao i kustoska tumačenja i razne oblike performativne kritike. Deteritorijalizacija, eksperiment, konceptualni i tehnološki izazovi vode nas samo napred ka elastičnoj kolekciji za budućnost.

Share on facebook
Share on linkedin
Share on twitter