Fokus
Unutrašnja simetrija. Svetlosno-zvučna instalacija
Essays
07.07.2021
Ljubomir Todorović
Mrak, pojam koji je najlakše definisati kao nedostatak svetlosti, implicitno podrazumeva i fenomen tajanstva prostora. U potpunom mraku, prostor je nemoguće vizuelno definisati. Najkraće rečeno: prostora nema! Naše nesavršeno oko pokušava da ga identifikuje jer mu razum govori da je prostor tu! Fenomen postaje još zagonentniji ako pokušamo da ga definišemo, jer kad uđemo iz sveta svetlosti u prostor koji vidimo tek koliko je potrebno da zatvorimo vrata, osvaja nas mrak. Ne znamo da li smo u beskraju ili u prostoru koji je naše veličine i oblika. Jedina veza sa realnošću je zvuk gonga visoke frekvencije, kao opomena na realnost, kao sekundara nedefinisanog vremena. No, tu nam ruku pruža Ana Knežević, koja pokušava, a videćemo i uspeva, da nam „otvori“ oči uz malo luminiscentnih materijala i „black light“ koje se samo u tački svog postavljanja ukazuje kao izvor mekog, ali teškog, gotovo opterećujućeg svetla tamno ljubičaste nijanse. Za naše oko nevidljivi zraci iz ultraljubičastog dela spektra postaju vidljivi kada ih kao neke od izvora odbegle tokove prigrle lumino niti otkrivajući tako iz ničega i same sebe. Tu počinje proces rađanja prostora! Postajemo svesni vremena koje protiče dok iz sumaglice sada samo primraka ne ugledamo deo prve linije, deo koji je najbliži izvoru te neoptičke “svetlosti”. Kao rađanje „black light“ sunca iza horizonta mraka! Linije počinju da rastu. Identifikujemo dve paralelne pravougaone forme. Dve simetrične ravni u toj naslućujućoj geometriji prostora čine novi, kinematički prostor koji padajući u sopstveno zaleđe svojom bestelesnošću u stvari klizi prema nama! Oko shvata da je razum imao pravo i da možemo da krenemo dalje. Nailazimo na udvojene, ali sada vertikalne strukture. Prihvatamo da je moguće postojanje više prostora. Ova dva su blizanci u simetriji, ali statični i tek za stopu udaljeni jedan od drugog. Ulazimo iz jednog prostora u drugi. Kao u nekom naučnofantastičnom filmu. To nas ohrabruje da idemo do kraja. Srećemo se ponovo sa strukturom koja je identična sa prvom, ali nagnuta suprotno od nje. Sada prostor pada na nas i obuhvata nas svojom kinematikom kao neki cunami talas bez težine. Više ga ne definišemo. Sada ga i naslućujemo i osećamo. Ana je uspela i više nego što smo očekivali! Njen posao je završen.
