Fokus
Reprezenti glavnog toka
Essays
07.07.2021
Slavko Timotijević
Prva izložba, Vrhunska dela savremene srpske umetnosti, možda je još uvek, a posebno u kontekstu ovog specifičnog predstavljanja tema srpske umetnosti, nedovoljno definisan i možda nedovoljno jasno formulisan predlog. Ali to je svakako predlog koji ima potencijala da obuhvati dovoljan korpus diverziteta jedne naoko jednostavne, a u suštini veoma komplikovane scene, kao i da popuni hijatuse izazvane lošim namerama, političkim i profesionalnim fantazmima ili jednostavno nedovoljnim znanjem. Sa druge strane, vrhunska dela i ne mogu biti ništa drugo do reprezent glavnog toka savremene umetnosti bez obzira na to da li su u trenutku nastanka bila zanemarena, pogrešno pročitana (najčešće nepročitana) ili najrazličitijim metodama skrajnuta u periferni i potpuno nevažni meandar unutar ogromnog umetničkog sliva što uzrokuje sledeća pitanja – ko su pravi generatori scene, a ko su bogato plaćene kočnice. Naravno, na ova pitanja nikada nije moguće odgovoriti u trenutku odvijanja scene, ali retrospektivno, kada postoje jasni pokazatelji o modalitetima razvoja scene, odgovori su nedvosmisleni.
Rasprava o glavnom toku umetničke scene iliti mejn strimu (mainstream) svakako je jedna od najvažnijih tema savremene umetnosti koja je u našem umetničkom sistemu potpuno zaobiđena. Shodno tome, postavili bismo danas pitanje šta je zaista mejn strim i šta ga čini moćnim u bilo kom sistemu vrednosne gradacije, šta je to što ga čini bitnim i naravno, zašto je ta tema zanemarena na domaćoj sceni.
Iako je svetska scena odavno decentralizovana, a domaća nedvosmisleno prati taj trend shodno tezi o vaseljeni od milijardu svetova, ipak je važno bar skicirati problematiku kako bi se u nekoj od budućnosti i ovaj problem stavio na dnevni red. Još bolje bi bilo da sama praksa pokaže da je umetnički sistem sposoban da reguliše sopstvenu/e konstelacije.
Rekao bih da je mejnstrim društvena konvencija o umetnicima koji su najagilnije, najkvalitetnije, a možda i najspretnije učestvovali, prvo u pokretanju scene, a zatim i u menjanju paradigme. Na taj način, mejnstrim je apsolutno neophodni stožer oko koga se vodi dvostruka bitka: sa jedne strane milijarda umetnika teži da se uključi u glavni tok, gde su slava, moć i novac, da dospe do vrha kako bi sa visine i uz pomoć snažnih poluga društvene moći distribuirali sopstveni umetnički diskurs kao jedini i najvažniji u vaseljeni, a sa druge strane tu je armija onih nezadovoljnih i besnih umetnika koji jurišaju da svojim delom sruše taj stožer, da skrenu glavni tok i pokažu pravi smer kretanja.
Naravno, situacija decentralizovane umetničke scene koju odlikuje mnoštvo stožera ne menja ništa na stvari; umetnici specifičnih vokacija jurišaju na specifične stožere, a opet oni drugi umetnici specifičnih vokacija koji su se popeli na vrh upinju se da očuvaju stečene pozicije. A svi zajedno jurišaju na političko/ekonomski stožer kao reprezent najviše moći. Tako je bilo i još uvek je. Ne ulazeći sada u savremenu filozofsku raspravu o specifičnim problemima ove teme, želim da istaknem da je dobar mejn strim neopohodno tkivo u organizmu svakog umetničkog sistema. Njegova konstrukcija na principima civilizacije koja se razvija i koja je de facto zasnovana na znanju i obrazovanju, dozvoljava da alternativne umetničke pojave, one koje ga oštro napadaju, budu apsorbovane kako bi mejn strim, u tom procesu prisvojio kvalitet nadolazeće umetnosti i sebi produžavao život sve do momenta kada će ga, u tom procesu, neka alternativa zameniti.
Situacija domaće scene je zacementirana. Pseudo ‚mejnstrim‘ koji kod nas obitava sve vreme, baziran je na nedovoljnom znanju, pogrešnim procenama, političkim pritiscima i nedovoljnoj informisanosti. I dalje žive fantazmi o velikim umetnicima čijim se carskim odelima većina još uvek divi.
Ne ulazeći u raspravu ko su reprezenti pseudo tokova, samo želim da ukažem na vrednosti zanemarenih tokova umetnosti, umetnika i njihovih dela. Umetnika koji su već trebalo da budu prepoznati kao bitan i konstruktivan činilac savremene scene, i kao reprezenti glavnog toka umetnosti. I umetnika kojima je oduzet autoritet i pravo da odlučuju o vitalnim pitanjima ove scene.
