Fokus
Baš je lep ovaj svet
Essays
07.07.2021
Slavko Timotijević
Nakon što je umetnik isteran sa dvora, što se desilo u različitim procesima liberalizacije društva nakon francuske buržoaske revolucije, i sama umetnost se ubrzano menja. Lišeni mecena, dvorskih producenata i direktnih narudžbina, iako u lošoj materijalnoj situaciji, umetnici osvajaju slobodu stvaranja što umetnost vodi ka autonomiji i mnogo široj lepezi stilskih postupaka i umetničkih poetika. Iako dela uglavnom nastaju u okolnostima teške materijalne situacije, ona iznenada zrače vedrinom prosvetljene i sunčane palete, ali i tematikom koja afirmiše radost života i uživanje u njemu. A skrivena energija u delima tog vremena i danas privlači ne samo kolekcionare već i najšire ljubiteljske mase.
Paradoksalno, danas, kada je položaj umetnika daleko bolji nego tada, i kada se ne može više govoriti o prodavanju jedne slike za jednu seosku večeru (Van Gog) situacija je dosta komplikovanija, a emaniranje radosti kroz umetnička dela nije tako česta pojava. Zapravo, umetnici su preuzeli na sebe tešku obavezu da direktno ili posredno deluju angažovano, kao društveni korektori, kao neukaljana sloboda koja ima ekskluzivno pravo da svojim specifičnim jezikom ukazuje na društvene traume i malfunkcije što i u globalnim razmerama menja ustanovljene umetničke programe, estetske kodove i društvenu ulogu umetnika.
Pozitivni pogled na svet koji nije opterećen socio-političkim angažovanjem i porukama sve veća je retkost. No, u pluralizmu postmoderne, u vaseljeni od milijardu umetničkih svetova mogu se pronaći brojni primeri koji govore o dve stvari: prvo o samom umetniku koji sa uživanjem stvara svoja dela i o umetniku koji preko svoga dela emanira poruke radosti i sreće namenjene onima koji takve poruke mogu prihvatiti i konzumirati.
S obzirom da u Srbiji postoji dovoljan broj umetnika iz te kategorije, nisam mogao da odolim, a da ne formiram jedan odeljak na tu temu, a zatim i da ga, kao intro u izložbu kontroverznog, ali ipak pozitivnog sadržaja, ne naslovim dečjom pesmicom Jove Jovanovića Zmaja kao nezaboravni narativ detinjstva, a zatim i početnim slogovima pesme What’s a beautiful world, misleći baš na izvođenje Luja Amstronga koje je otvaralo mnoge radijske emisije čija je svrha bila da ispune slobodno vreme zadovoljstvom i pozitivnom energijom. Pa ako je svet lep za mnoge nema lepšeg događaja od svadbe. A to već ne može da prođe bez fotografija Dragana Petrovića o čijem radu ću ovde izdvojiti par rečenica s obzirom da je njegov rad manje poznat od drugih autora na izložbi. Dragan Petrović je po profesiji fotograf specijalnog i u Srbiji veoma poštovanog žanra zbog toga što ta vrsta fotografija uvek zauzima centralno mesto u porodičnim albumima sećanja. Dakle, on je fotograf za svadbe, venčanja, veselja, rođenja, krštenja, ispraćaje u vojsku i tako dalje. Generalno posmatrano, snimanje svadbi i drugih vrsta narodnih veselja je žanr komercijalne fotografije i on ne bi bio posebno interesantan za istoriju umetnosti da Dragan Petrović nije uspeo da komercijalni motiv iskoristi za stvaranje sage o narodu, običajima i životu u baš takvom jedinstvenom i zgusnutom vremenskom trenutku kakvo je svadbeno veselje.
I, ako se, recimo, za Diane Arbus može reći da na život gleda sumornim pogledom, a za Augusta Sandera da život posmatra pogledom socijalne analitike, ili za W.G-ja da nesrećama hrani crne hronike, za Dragana Petrovića se može slobodno reći da svojim fotografijama otkriva specifične manifestacije životnih radosti. Pitanje, da li Dragan Petrović i svoju radost koja zrači sa fotografija, gradi na aktuelnom radosnom događanju, da li se naslanja na specifičnu atmosferu svadbenog veselja ili je njegovo oko programirano da vidi samo ushićene, vesele i pozitivno otkačene prizore ostaje za jednu dužu raspravu. No, sledeća činjenica je nesporna: Dragan Petrović je uspeo i nedvosmisleno uspeva da u kontinuitetu izdvaja potpuno jedinstvene prizore saplatformi narodnih običaja. Ono što Dragana Petrovića čini velikim umetnikom jeste sposobnost da sa te haotične platforme izdvoji one „uzorke“ koji predstavljaju fascinantni kulturološki miks sastavljen od etno pozadine, zakasnele modernosti obučene u ruho lokalnih fantazmi o modi i ponašanju, i na kraju od humora i šegačenja kao dominantne osobine srpskog mentaliteta. Pri svemu tome Dragan Petrović je onaj diskretni lovac koga se lovina niti plaši niti ga primećuje smatrajući ga delom svoga sopstvenog miljea. Rezultat je autentična i opuštena galerija likova i situacija kao svedočanstvo Draganove sposobnosti da vidi i učini zanimljivim ono što bi snimljeno na drugi način bilo trivijalno i dosadno.
U eri masovne upotrebe i zloupotrebe fotografije, ogromne devalvacije kvaliteta pa i smisla u mnogim aspektima praktičnih primena, zbog autora kakav je Dragan Perović fotografija i dalje opstaje kao nesporno čudo dvosmerne komunikacije.
