nazad na sve članke

Priroda u vrtlogu umetnosti

Essays

07.07.2021

Danijela Purešević

                U martu 1978. godine Crvene brigade otele se italijanskog premijera Alda Mora. U maju je ubijen. Pod senkom tog događaja, početkom jula iste godine, u Veneciji je otvoreno 38. Bijenale. Tog leta upisala sam istoriju umetnosti. I prvi put posetila Bijenale.

                  Naslov 38. Venecijanskog bijenala, čijom se centralnom temom, prvi put u njegovoj istoriji, bavio međunarodni kustoski tim, glasio je „Od prirode do umetnosti, od umetnosti do prirode“. Smatralo se da na takvu temu podjednako mogu da odgovore autori iz visoko-industrijalizovanih zemalja kao i oni iz zaostalih, zemalja „trećeg sveta“, iza „gvozdene zavese“, sa drugih kontinenata. Postavljeno je pitanje odnosa umetnosti i prirode i vice versa, ali i same prirode umetnosti. I to upravo u vremenima kada su se susretale i prelamale dve velike umetničke paradigme: moderna i postmoderna.

                 Ondašnji svetski mediji brujali su o pojedinim bijenalskim ekstravagancijama. Među trivijama iz sveta, tada je čak i naša Ilustrovana politika objavila sliku i vest o skandaloznom radu izloženom na Bijenalu. Reč je o skulpturi „Bik i mehanička krava“ Italijana Antonia Paradiza. U otvorenom prostoru Đardina bila je postavljena glomazna metalna skalamerija na točkovima, prekrivena goveđom kožom – mehanička krava. Nekoliko puta dnevno, dovođen je punokrvan bik, koji je dotičnu kravu oplodio. Bila je to brutalna i šokantna, višeznačna i paradigmatična slika sveta koji je u forsažu uplovljavao u dehumanizovanu postindustrijsku epohu.

                 Druga provokativna tačka ondašnjeg Bijenala, bio je paviljon Izraela, gde je Menaše Kadišman doveo stado ovaca. Želeo je da publiku podstakne na razmišljanje o relaciji umetnosti i prirode, ali iznad svega – o ulozi žrtve.

                 Konačno, treća velika priča Bijenala 1978. godine, o kojoj se takođe dosta govorilo, bio je amblematski rad Marsela Dišana, mnogoznačna igra dvojnosti „Vrata /11 Rue Larrey, Paris“ iz 1927. godine, predstavljen u sklopu centralne postavke. Reč je o ready-made-u, autentičnim vratima iz Dišanovog pariskog ateljea, gde je on problem manjka prostora razrešio tako što je jedno vratno krilo postavio tako da ono opslužuje dva vratna otvora. Pred samo otvaranje Bijenala, spremačice i radnici koji su vršili poslednje tehničke pripreme, vrata su prefarbali, misleći da je reč o derutnom delu izložbenog enterijera.

                 Te godine u paviljonu Jugoslavije, izlagao je, po ključu, jedan autor iz svake republike. Srbiju je zastupao Predrag Nešković, a Sloveniju umetnička grupa Šempas, predstavnici prve umetničke komune u Jugoslaviji, porodica Pogačnik i članovi grupe OHO, koji su se početkom 70-ih godina 20. veka iz grada izmestili u prirodu, gde su se, u interakciji sa njom, bavili umetnošću.

                 Tokom čitave, milenijumima duge, istorije umetnosti, počevši od praistorije, kada su se posredstvom slike ili skulpture, mahom, u funkciji magijskih rituala, obraćali nedokučivim silama prirode, stvaraoci su u intenzivnom dijalogu sa prirodom. Prirodu su predstavljali (foto)realistički, alegorijski, asocijativno, simbolički, koristili je kao scenografiju, dekoraciju, ready-made, itd. Umetnici su prirodu razlagali i ponovo sintetisali. Radili za prirodu i protiv nje. Težeći da proniknu u njenu srž, u njenu tajnu, ali i tajnu prirode stvaralaštva.                   Od kada je krajem 19. veka Sezan razložio sliku prirode, u glavnim tokovima svetske umetnosti, njena predstava postaje sve ređa. Na početku 21. veka, kada je sasvim zamućena granica između prirodnog i neprirodnog, organskog i neorganskog, stvarnog i virtuelnog, urbanog i nepatvorenog, priroda se u umetnosti, dakle, u prostranom polju ekstrema, ukazuje u različim vidovima i kontekstima. Ipak, čini se da u skorijem periodu, u umetnosti, ali i u široj vizuri, civilizacija i priroda uspostavljaju hijerarhijsku ravnopravnost, gradeći platformu za intenzivnije međusobno uvažavanje. David i Golijat su na pragu uspostavljanja aktivne, moroljubive koegzistencije, kako bi se to reklo političkim žargonom. Jer, u krajnjoj liniji, vrag je odneo šalu.

Beogradski Studentski kulturni centar počeo je sa radom 1971. godine. I ubrzo je postao epicentar novog poimanja umetnosti – nove umetničke prakse, umetnosti „druge linije“, konceptuale.

Pojam zavičaja (postojbina, dedovina, gnezdo) uvek je evocirao slike ruralnih sredina i palanki, arhaičnih predela prekrivenih patinom nostalgije. No, sve češće, urbani toponimi stiču zavičajni status.

Nedavno, u emisiji RTS-a posvećenoj stvaralaštvu beogradske umetnice mlađe generacije, Marine Marković, reditelj Milutin Petrović, rekao je:

Ona je ovomilenijumska umetnica koja u tome što radi ima veoma jasne refleksije na umetnost 70-ih godina. A svemu tome sam ja prisustvovao kao klinac, kao svedok u SKC-u. I ja obožavam tu vrstu umetnosti koja se tada nazivala konceptualna. Potpuno obožavam takvu vrstu govora, kroz te vrste formi, jer prema toj umetnosti imam takav nostalgičan odnos, kao što ljudi imaju prema svom zavičaju. Ja sam imao 14, 15, 16, 17 godina i gledao te stvari, i meni su tu bili najbolji frajeri i nabolje ribe, nešto gde ja želim da živim. Tako da ja prema toj umetnosti imam romantičan odnos….“

Milutin je pojam „zavičaj“ upotrebio u savremenom, urbanom, kontestu. I doista, u poimanju zavičaja savremene urbane populacije, pastoralne slike, zamenjuju novobeogradski blokovi, haustori, Kinoteka, dorćolski kafići, čuburski slamovi…..

Takvim proširenjem opsega pojma „zavičaj“, opozicija prirode i urbanog gubi na tenziji, uspostavljajući nove odnose i reference. A njih sve češće susrećemo i prepoznajemo u stvaralačkom polju.

Skokovito, uzbudljivo i otkrivalačko putovanje kroz predstave i status prirode u savremenoj vizuelnoj umetničkoj produkciji, pruža i jedan značajan segment kolekcije Wiener Städtische osiguranja.

Platno Susret (Dobar dan, gospodine Kurbe) koju je čuveni francuski realista Gistav Kurbe naslikao 1854. godine, često je citirano, intrigantno delo svetske likovne baštine, gde se razmatra pozicija umetnika, shvatanje slikarstva, ali se naziru i nagoveštaji promene. Parafrazirajući Kurbeovu sliku, ovdašnji umetnik konceptualne orijentacije, Nenad Bračić, 1984. godine, formulisao je rad „Dobar dan, gospodine Bračiću“, finalizovan u mediju fotografije. Krećući se crno-belim vojvođanskim predelom, okrenut posmatraču leđima, natovaren uljanom slikom sa motivom istog tog pejsaža, čiji je on autor, Bračić se udaljava ka horizontu, postavljajući pitanje svrhe umetnosti.                   Amblematska serija fotografija Neše Paripoviča „Autopotreti 1-4“, nastala 1989. godine, objedinjuje autopotrete izvedene na papiru, zidu, kamenu, sa ishodištem u fotografiji. Ovde se, kako je to objašnjeno, razmatra odnos ličnog (crtež na papiru), urbanog (crtež ala grafiti na zidu), objektnog (crtež na “čovekolikom kamenu“) i prirodnog (intervencija na fotografiji prirode).

Fotografski projekat Milana Aleksića „Nature morte“, sa podnaslovom „Pejsaž na kraju 20. veka“, konstruisani prizori ostvareni konfrontacijom stvarnosnih fotografskih predložaka, postavlja niz pitanja koja se tiču „kraja prirode“. Kako zapaža istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević, Aleksić ovde konceptualizuje pojam „reproduktibilne iluzije“ (iluzije koju je moguće reprodukovati) uzimajući za moto razmišljanje Umberta Eka: “Amerika je zemlja opsednuta realizmom, gde, ukoliko rekonstrukcija treba da bude uverljiva, ona mora biti potpuno slikovita, savršeno slična, ’stvarna’ kopija stvarnosti koja se predstavlja…’Potpuno stvarno’ počelo je da se poistovećuje sa ’potpuno lažnim’“.

Mrđan Bajić prirodu posmatra iz pozicije koju karakteriše duboka uronjenost u urbano tkivo. Tako arhitektonske konstrukcije u njegovim skulpturama i crtežima postaju podupirači Noćnog sunca, Gradskog sunca, Solarne kuće. Jer, čak i u urbanim katakombama potrebno je Sunce.                   U svom opusu, umetnička grupa DiStruktura u višestrukoj igri slikovnih i značenjskih slojeva, prevashodno polazi od predložaka iz prirode. Uspostavljajući značenjski precizno formulisane odnose stvarne i posredovane slike, oni ukazuju i pokazuju kako digitalni mediji jesu ključni perceptivni filter današnjice.

Aleksandra Kovačević u seriji slika i crteža „Snežanin veliki uspeh“, lik Snežane iz prvog dugometražnog animiranog filma iz 1937. godine, izmešta u savremeni komunikacijski pejsaž, tako što ptičice koje obleću oko junakinje iz bajke, slika kao jato logoa kompanije Tviter.

Jelena Šalinić Terzić, temeljno i trajno zagledana u predele prirode, kao i na interakciju čoveka, fantazije i prirode, sa izuzetnim rafinmanom i kontrolisanom uvrnutošću ostvaruje kompozicije gde objedinjuje njenu zavodljivost i surovost.                   Milunovićevo platno „Poslednja stanica (Plava/tužna planina)“, bila je predložak „pakovanja“ bečkog Ringturma u leto 2017. godine, prvog poslovnog nebodera u modernoj istoriji Beča, sagrađenog sredinom 50-ih godina proteklog veka, kojeg smatraju “simbolom slobode i obnove Austrije”. Ova monumentalna izvedba naslovljena „Vizija“ – planinski vrh na čijem je vrhu odšiljač, čijim se liticama, uklesanom putanjom, ka vrhu kreće, a možda i survava, crveni tramvaj, dopadljiv je, ali i onespokojavajuć prizor.

                  I upravo ova izvedba može da posluži kao paradigma međuodnosa umetnosti i prirode na početku trećeg milenijuma. Jedno od magistralnih prostiranja i kardinalnih uloga umetničkih dela u savremenom svetu jeste njihov ulazak i pravljenje šuma u unifikovanom urbanom prostoru, te davanje vitalnih impulsa zaparloženim ljudskim instinktima. U takvom kontekstu umetničko delo očitava se kao posredovana priroda, kao stimulans za povratak izvoru, kao inicijator težnje ka celovitosti ljudske egzistencije. Iako promenjiv, odnos prirode i umetnosti, sa bezbroj neočekivanih zapleta, jedna je od fundamentalnih civilizacijskih relacija.