nazad na sve članke

Krajolici crne rupe

Essays

07.07.2021

Mileta Prodanović

                 Astrofizičari vele da je crna rupa objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ne može da se otisne od nje, uključujući i kvante svetlosti za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi.

                  Da bismo razumeli kako može nastati crna rupa, potrebno je da se upoznamo sa životnim ciklusom zvezde. Nakon što potroši svoje vodonično gorivo, ona se hladi i unutrašnji pritisak opada tako da počinje da se sabija pod uticajem gravitacionog privlačenja. Paradoksalno, dok se jezgro sabija, omotač jezgra se širi. Jezgro se zbog sabijanja toliko zagreva da započinje drugu nuklearnu reakciju u kojoj helijum prelazi u ugljenik. Dotle se omotač proširio od više desetina do stotinu puta, a boja zvezde postaje crvena. Te zvezde se nazivaju crveni džinovi, njihova temperatura je prepolovljena na oko 2.300 K (dok je temperatura našeg „žutog“ Sunca oko 5.760 K). Crveni džin će se održavati sve dok ne potroši sve zalihe helijuma, nakon toga gravitacija opet pobeđuje i zvezda se sabija, a zvezdana materija postaje veoma gusta. Poslednji stadijum masivne zvezde je crna rupa. Načelo isključenja u tom slučaju nije dovoljno jako da se odupre gravitaciji, pa zvezda kolabira u jednu tačku (singularitet) koja zadržava masu te zvezde, ali sa zapreminom jednakoj nuli.

                 I kako sada dovesti u vezu jednu izložbu sа kosmičkim relacijama, teorijama i spekulacijama? Da budem iskren, u fenomenu crnih rupa – u opisima koje nam predočavaju naučnici – za mene postoji nekoliko nivoa neshvatljivosti. Pre svega, ne mogu da razumem vreme u segmentima koji se mere milionima godina, tu nesamerljivost sa našim ubogim egzistencijama i kratkim odsečcima nama datim. Na to se nadovezuje i ideja o koncentraciji mase. Singularnost – kakva reč! Sabijenost koja ide do toga da nestaju dimenzije!

                 Materijalni osnov radova postavljenih na izložbi Ane Knežević su laserski isečene crne akrilne ploče. Površina ploče je mat, ali stakla između kojih stoji reflektuju svetlost. Tako se stvara čudesna igra odsjaja, odraza, refleksija – prostor se menja i usložnjava.

                  Da li je crna Ane Knežević tek boja koja bi mogla biti i neka druga? Da li je ona uopšte boja?

                 Istoričari umetnosti dvadesetog veka različite oblike minimalizma sagledavaju skoro isključivo u perspektivi razvoja jezika. Kao da uz to postoji i aksiom da je minimalizam hladan, racionalan… Manje pronicljiv posmatrač će pohitati da ove radove prepozna kao savremeno čitanje minimalističke tradicije. To je, međutim, sasvim pogrešan trag. Crna Ane Knežević jeste gustina emocije i misli nastala svođenjem, taloženjem, kapanjem vremena, akumulacijom… I upravo ovde se može pronaći veza sa crnim rupama: radovi Ane Knežević na ovoj izložbi su materija sažeta na mali format izuzetnog intenziteta.

                 Crna je, u materijalnom, ali ne i u svetlosnom smislu, suma svih boja, ona je alhemijski nigredo, početno stanje materije iz koje, nizom transformacija, pod nadzorom pravog adepta upućenog u tajne sveta, može nastati zlato.

                 Osnovna jedinica prostorne instalacije Ane Knežević Ogledalo svetlosti / The Mirror of Light nije pojedinačni rad već triptih. Tri kadra već čine neku vrstu naracije. Triptih je situacija koja ima plan, ritam, pa čak i rudiment temporalnosti. Iako svi elementi imaju podjednake gabarite – pozicija ih određuje. Oni imaju jednu vrstu „vertikalnog gledanja“ u kojoj dominantnu poziciju ima središnji deo. Čak i kada imamo pomenutu identičnost, „bočna krila“ imaju podređenu ulogu, ulogu „stražara”, čuvara energije jezgra.

                 Kažu da je svaki horizontalni format (hteo to autor da prizna ili ne) u krajnjoj instanci izveden iz pejzaža. Uostalom, ne kaže se na Globish-u uzalud „Landscape – format“ za kadar u kojem je širina veća od visine. Triptisi Ane Knežević imaju i važno „horizontalno čitanje“, oni su rečenice u prostoru. Njihov „sadržaj“ jeste procep koji je uvek pod nagibom. Te nagnute linije mogu se videti i kao snažno stilizovana slika padine, brega – pa je to otuda i „znak“ pejzaža, ali pre metafizičkog pejzaža, onog koji nastaje u parametrima nezamislivog, poput crne rupe.                  

                 Ti pažljivo odmereni nagibi tvore „horizont“ koji je zapravo svojevrsni dijagram energije, trag uspinjanja i poniranja.

                 Poetika Ane Knežević od samih početaka njenog delovanja na umetničkoj sceni zasnovana je na prostorno-ambijentalnim istraživanjima, utoliko i njena najnovija postavka produžava i dalje produbljuje taj pristup. Niz triptiha je, dakle pre svega u funkciji ambijentalnog utiska: važnu ulogu u toj orkestraciji prostora igraju pauze, cezure, beline. Bez toga crna ne bi bila funkcionalna. Odmaknutost radova od zida dodaje još jedan važan sloj ovoj postavci: senke tvore međuigru dve vrste crne, „guste/primarne“ i „transparentne/sekundarne“. Da bi ova igra bila ubedljiva potrebno je, između ostalog, i savršenstvo izrade – Ana Knežević u svim svojim postavkama obraća posebnu pažnju na detalje. Tako je i ovde. Elemenata na ovim radovima nema mnogo – i baš zbog toga neophodno je da svi oni budu postavljeni u savršenom rasporedu.

                 Bez obzira na to što je izložba Ogledalo svetlosti mišljena i realizovana kao ambijent, pojedinačni triptisi ipak imaju naslov. On potiče sa početka temeljne knjige evro-mediteranske civilizacije, iz Knjige postanja koja otvara Stari zavet. Na fonu crne taj procep jeste svetlost i otuda kreacionistički usklik Fiat lux „otvara“ radove Ane Knežević na jedan osoben način.

                 U alhemiji postoji trenutak kada se u apsolutnom crnilu Nigreda pojavljuje prva iskra svetlosti. To je znak da je alhemičar na dobrom putu. Ako je Veliko delo metafora stvaralaštva, u smislu cikličnosti, neprekidnih promena, onda se taj prozrak može videti kao nešto što će otvoriti put novim prostornim meditacijama Ane Knežević.